|
THU, 06 MAY 1999 08:47:12 GMT
AIM Podgorica, 6.april 1999
(od dopisnika AIM iz Beograda)
Predsednik SRJ Slobodan Milosevic odlucio je, u sred najzesceg NATO bombardovanja, da pusti trojicu americkih vojnika uhvacenih na jugoslovensko-makedonskoj granici pocetkom rata i da ih preda americkom svesteniku i borcu za mir Dzesiju Dzeksonu. Osim sto je Vuk Draskovic, nekadasnji vodja srpske opozicije i doskorasnji potpredsednik Savezne vlade (najuren tokom sukoba sa NATO zbog kritikovanja vlasti) nazvao Milosevicev potez `humanim i hrabrim`, druge prednosti koje je jugoslovenski predsednik stekao oslobadjanjem vojnika pod prilicnim su znakom pitanja. U Srbiji niko vise od politickih stranaka nije prokomentarisao javnu ovu odluku predsednika Milosevica.
Dzesi Dzekson, koji je u ranijim prilikama u Siriji, na Kubi, u Kuvajtu i Iraku vec uspevao da oslobodi zarobljenike, stigao je sa osamnaestoclanom grupom verskih vodja, jednim kongresmenom i osam novinara u Beograd uvece 29. aprila. Mada je bila rec o poseti koja je organizovana mimo zvanicnog Vasingtona, americka delegacija se verovatno nije nadala da ce NATO pocastiti Beograd najgorim bombardovanjem od pocetka rata upravo kad su oni stigli u jugoslovensku prestonicu.
Te noci je srusen Generalstab, jos jednom je gadjano Ministarstvo unutrasnjih poslova (sve u Ulici Kneza Milosa), a `greskom` je pogodjena kafana `Zlatni ovan` u blizini Kaleniceve pijace ( takodje u najuzem centru grada), sto je za posledicu imalo i ljudske zrtve i velika materijalna razaranja u okolini. U naredna dva dana, Dzekson se sastao i sa Milosevicem (razgovor je trajao tri sata), sa vodjama verskih zajednica u Srbiji i drugima - da bi tokom njegove posete Tanjug saopstio da ce trojica vojnika, posle 32 dana zatocenistva, biti oslobodjena jer oni `nisu neprijatelji, vec zrtve rata i militarizma`. Jos to saopstenje nije cestito ni procitano na ono malo preostalih radio i tv-stanica u Srbiji, a NATO je u Luzanima, dvadesetak kilometara od Pristine tog 1. maja gadjao civilni autobus i ubio 40, odnosno 60 ljudi (zavisno od izvora), ranio jos cetrdesetak i povrh svega novim projektilom pogodio i kola hitne pomoci koja su stizala na mesto nesrece.
NATO se pohvalio da je taj 38. dan bombardovanja bio `najaktivniji`dotad, da je gadjano vise od 70 ciljeva, medju kojima sedam predajnika i sedam mostova. Istog dana, stupio je na snagu nov trgovinski embargo SAD prema Srbiji, s ciljem da se spreci dotok svake kapi nafte. Dejvid Livi, portparol americkog Saveta za nacionalnu bez bednost izjavio je tad da ce `SAD nastaviti da zavrcu srafove sve dok se ciljevi ne ostvare`. Reklo bi se, dakle, da - gledajuci sa jugoslovenske strane - nije rec o bogznakako uspesnom dilu, tim pre sto je americki predsednik Bil Klinton izjavio da `dok s dobrodoslicom docekujemo nase vojnike, misli nam se okrecu prema milionu kosovskih Albanaca koji ne mogu da idu kuci zbog politike rezima u Beogradu`, te ce se `udari nastaviti dok se jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic ne saglasi da povuce trupe` sa Kosova (i vec 3. maja pogodjen je jos jedan civilni autobus, ovog puta u Savinim vodama, na granici Srbije i Crne Gore. Bilans: 20 mrtvih).
Ipak, cin pustanja trojice americkih vojnika i njegove posledice mogu se posmatrati i iz drugog ugla. Po prvi put su na americkim i ostalim zapadnim televizijama jedna za drugom emitovane dve slike koje donekle drukcije predstavljaju omrazene Srbe nego dotad: jedna nasmejanih, oslobodjenih vojnika i druga, mrtvih civila, putnika autobusa u Luzanima. Pukovnik Seron De Rulo koja je pregledala vojnike u vojnoj bazi Ramstajn u Nemackoj posle pustanja rekla je da oni `izgledaju dobro i da se osecaju dobro`, a oni sami su po oslobadjanju rekli da su u zatocenistvu bili dobro tretirani. Kristofer Stoun je cuvarima cak ostvio pismo u kojem im se zahvaljuje na ljubaznosti - posebno na cigaretama i kaze da ce se moliti za mir u Jugoslaviji. Autenticnost pisma NATO nije demantovao.
Osim toga, Dzesi Dzekson izjavio je jos u Beogradu da taj Milosevicev potez `ne bi trebalo da ostane bez odgovora`, bar utoliko sto bi se moglo razmisljati o pustanju dvojice zarobljenih jugoslovenskih vojnika. Po povratku u SAD, Dzekson je razgovarao s Bilom Klintonom (kome je doneo i licno Milosevicevo pismo), a novinarima je saopstio da poziva NATO lidere da pocnu pregovore sa predsednikom SRJ. `Imamo moc da bombardujemo. Imamo li snage da pregovaramo`? pitao je Dzekson, dodavsi da bombardovanje `ne uspeva u zaustavljanju proterivanja etnickih Albanaca, u njihovoj repatrijaciji, ni u dovodjenju multinacionalnih mirovnih snaga na Kosovo`.
Amerikancima je jos porucio da Jugosloveni nece lako `puci`, da bombe povecavaju njihovu volju za borbu, a ne za pokoravanjem. Zanimljivo je i sta je Dzekson, prema americkim izvorima, rekao Milosevicu:`Uradite vecu stvar nego da se borite - mislite. Ucinite vise nego da izrazite spremnost da umrete - izrazite spremnost da zivite`. Lepo, mada nema nikakvih garancija da su Dzeksona cule bilo koja od zaracenih strana.
Bombe bacene na centar Beograda, civilne autobuse i novosadsku televiziju nisu bile kraj. Od pre tri dana Vojvodina i najveci deo Srbije su ostali bez vode i elektricne energije. Nato se kako su njegovi celnici rekli ovog puta bacajuci grafitne bombe na dalekovode odlucio za psiholoski pritisak. Struja i voda povremeno stizu u Beograd, dok je Novi Sad vec danima i bez struje i bez vode. Redovi u prestonici Jugoslavije sve su veci i za hleb, jer pekare nemaju struju ni vodu a oni za cigarete vec su postali uobicajeni.
Spomenka Lazic (AIM)