SRPSKA ZAJEDNICA

27. april 2004.


PROMOCIJA KNjIGA PRVOSLAVA VUJCICA

Drcni stihovi razvaljene generacije

Promocija knjige Prvoslava VujicaPromocija knjiga Prvoslava Vujcica: " Razmisljanja jednog lesa " i " Beograde dobro je, bi' iz Toronta tebi " odrzana je u subotu 24. aprila u galeriji Praksis. Stihove pesnika kazivali su sam autor i Dimitrije Porobic, koji je procitao i kazivanje Zivka Cerovica o autoru, o kome je govorio i Radovan Gajic.

Zivko Cerovic:
Prvoslav Vujcic, poznatiji kao Prsa, rodjeni je pesnik. Ako je neko rodjen kao takav, a pesnika po rodjenju nema mnogo, onda se podrazumeva da takva osoba ne treba da uci kako se pise poezija. Pesnicima po rodjenju oprasta se diskontinuitet u pesnickom kazivanju, usponi i padovi u jednoj te istoj pesmi, uspesi i promasaji u jednoj zbirci poezije, zato sto se oni opiru metodologiji i sematizmu nadobudnih knjizevnih kriticara koji bi hteli da sve sistematizuju, poeziju uvuku u jedan sinjel, dusu uguraju u kutij.
Pesnici po rodjenu nemaju stila. Jer, ko ce vulkanu odrediti kada ce izbljuvati lavu (kao prvo red kamenja, potom pepeo, pa onda lavu, potom gasove, pa opet). Uostalom, ja sam uvek uvazavao misljenje francuskog teoreticara knjizevnosti Gastona Bashlara da treba praviti antologije, ne uspelih pesama, vec samo antologije uspelih stihova. Prsa je prema tom mom i Baslarovom kriterijumu-genijalan pesnik, dok je prema univerzitetsko-profesorskom - pesnik na pola puta.
" Veliki talenat koji se nije u potpunosti iskazao " kako bi rekao, mnogo pre svog potonjeg uzora, Zdanov 19. veka srpske knjizevnosti - Jovan Skerlic.
Prave, rodjene pesnike ekstremno vole ili mrze, zabranjuju ili velicaju prekomerno, pa ta sudbina nije mimoisla ni Prsu. Kod pravih pesnika emocija je u prvom planu, sistem i razum u zapecku. Ako se ovome doda da je Prsa tipican predstavnik tzv. Drcne generacije, generacije izmedju prve poratne i poslednje predratne, generacije odrasle izmedju cekica i nakovnja, izmedju gusala i roka, generacije koju krase drcnost i prezir, inat i tvrdoglavost koji ce, onima na vlasti i oko vlasti omoguciti da ovu generaciju iskoristi kao topovsko meso za besmislene gubitnicke ratove, nacionalizam i idiotizam, onda se lako moze videti sta ga nosi niz pesnicku reku ka velikom moru Poezije.
Prsa je tipicni predstavnik beogradskog pesnickog kruga, urbanog i modernijeg u kazivanju, blizeg zapadnom modernizmu, nego u pesnika koji dolaze iz unutrasnjosti, blizih narodnom pevanju.
Radovan Gajic:
Zabrana je ono sto je u jednom trenutku trijumfovalo i u slucaju pesnika, koga veceras predstavljamo, ovde u galeriji PRAKSIS, u Torontu. Rec je o Prvoslavu Vujcicu, bez i, i o knjizi Razmisljanja jednog lesa. Pre 20 godina, autor je hrabro zagrabio, srcem i rukama, slobodu da speva svoja " Razmisljanja jednog lesa ". Na zalost tada je to bila ne dozivljena sloboda, jer je bila autoru uskracena sudskom zabranom knjige.
Po svojoj opsteznacnosti, njegova poezija, prevazilazi mnogo i " veliko " pop i rok pevanje, cak i svetskih glasova i prema poeziji Vujcica, ovi se doimaju samo kao trivijalne zabavne aktivnosti namenjene popularizaciji ocaja, dok ovakav pesnik, i ako sa dozom tamne game u svojim pesmama, ustaje protiv ocaja.

Poezija Prvoslava Vujcica je snaznija od poezije Dzima Morisona i za razliku od velike zvezde, ima dubinu koja doseze obode uma na kojima sebe prepoznajemo u vecnosti. Vujciceva stvarnost se ne preplice sa vecnoscu, njegova stvarnost jeste vecna i to osecanjem ocaja, nad kojim nema pomoci. " Zgazice te onaj iz cijeg ce se glasa cuti tvoja zadnja pesma " kaze u pesmi " Najlepsi cvet ". Ali i ako nema pomoci nad ocajem, pesnik ne odustaje od nade, pesma ce se ipak cuti.
Ta njegova misao probija i u drugoj knjizi Beograde dobro je, bi' iz Toronta tebi, nastaloj dvadeset godina posle, u jednoj drugacijoj, ali opet izolaciji, jer zabrana jeste pre svega izolovanje od cina komuniciranja. Naime, ova druga knjiga nastala je u emigraciji, koja je po sebi odredjeni nacin samoizolacije, izabrani ili prihvaceni.
Vujcic razotkriva i erotiku i ljubav kao robu, u to pretvorene jer se radi samo o nadgradnji odnosa, slobodom i samostalnoscu individua, izdignutom nad obicno parenje. Ali upravo u parenju on vidi radost, jer sam banalni cin parenja jeste nesvesna projekcija univerzuma na vrstu, da tim cinom produzi trajanje i postojanje te vrste, dakle sebe, univerzum kakav jeste. Nasuprot univerzuma kakvim su ga zamislile pojedine grupe, a koje su zamisli uzrok sveg zla ovozemaljskog.
Ovde je glas koji vapi Bogu svoju ljubav pa i kada se nekome ucini da je recnik toga glasa neprimeren i mozda vulgaran, opscen ili lascivan, glas koji vapi za citavu, da joj to ime i usvojimo: " razvaljenu generaciju " , natripovanu rajem komunizma na ljubav za sav svet, pa skantanu bombama Sveta ujedinjenog u NATO-u: za generaciju kojoj nije ostalo nista sem da se pari, da gubi svoje belo seme ma gde ( " belo seme gubim / u tebi se budim " / " A mi se ljubimo " ) i da u tome nadje praistinsku zaboravljenu radost. Da takvo budjenje vidi kao sopstvenu pobedu nad zivotom.
Trenutno se radi na projektu trece Vujciceve knjige pesama, koje je ovaj pesnik nacinio u zatvoru u Tuzli, 1984. godine, na koji je bio osudjen zbog recitovanja, govorenja poezije u rudnickoj jami. Do kraja godine knjiga ce izaci i o tome ce tada biti vise reci.
Vujcic je pesnik koji ima jednu retku manu, a ta je da vise zivi poeziju nego sto je pise, jer bez obzira koliko ga poznavali i sta o njemu znali njegova vulkanska priroda nije u stanju da proizvede dijamant, kako to cini mocvara i mulj, ali zato on za sobom ostavlja snazan i vazan trag eruptivnih izliva, emotivnih protuberanci, koje ce ostati obavezan znak u srpskoj poeziji na prelomu dva veka, na prelomu dva milenijuma.

 


| Redakcija | Arhiva | Pretplata | Pišite nam |

Copyright 1996-2004 " NOVINE"