Ширити мир који Господ даје

Љиљана Синђелић Николић

Обале, острва и горице, заливи и затони, луке и лучице Скадарског језера дишу поново молитвом. Она се уздиже ка небу, сједињујући нас са славном Зетском Светом Гором и истовремено осмишљавајући нашу стварност.

Последњих десетак година монаси и искушеници, брижљиво руковођени Митрополитом црногорско-приморским Г. Амфилохијем, мукотрпно и вредно зидају порушено и, после вековне напуштености, удахњују живот манастирима на Скадарском језеру.

Отац Григорије се 1993. године населио на Старчевој Горици крпећи кров кроз који лије киша... 1997. први пут се служи Света Литургија на Бешки и Морачнику, постављају се метална врата, како у цркву не би улазила стока... Следеће године о. Серафим са братијом долази у Ријеку Црнојевића, на Обод и на Ком. На Врањину се насељавају о. Марко и о. Јефрем и подижу кућицу од иверице, из које ће почети да обнављају конаке и цркву.

Године 2002. на Бешки, гробном здању кћери Цара Лазара, подиже се нови дом и на Благовијести сабира народ.

н Мати Фотина, каква је тренутна ситуација на Скадарском језеру?

- На језеру је заживело 6 манастира од постојећих 16. То су: Врањина, Морачник, Бешка, Старчева Горица, Ком и манастир у Ријеци Црнојевића. Врањина, Морачник и Бешка су општежитељни манастири, Старчева Горица и Ком отшелнички. Сви су у обнови, најугроженије су цркве Светог Георгија и Благовести на Бешкој, иначе задужбине Балше Стратимировића и Јелене Балшић. Што се тиче обнове, то је препуштено монасима који живе у тим обитељима. Они се сами сналазе, уздајући се у помоћ Божју и у добру вољу побожних људи. На острву Бешкој је сада шест сестара: две монахиње и четири искушенице. Међу њима је и једна млада Рускиња из Москве. Богу хвала, Мајка Божја брине о својој малој обитељи и ништа нам није недостајало, тако да се потврђује она јеванђелска: „Него иштите најприје Царство Божје и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33).

н У каквим условима живи Ваше сестринство?

- Трудимо се да обезбедимо основне услове за живот. Немамо простора за рад. Немамо помоћне просторије. Чамци су стари, мотори дотрајали. Имамо довољно невоља, али се уздамо у милост Мајке Божје. Они који су посетили острво Бешку, знају да, осим малобројних монахиња, на острву има и неколико коза које Албанци, становници једног села са обале, ту оставе да живе и размножавају се. У изобиљу има змија, а када питате монахиње да ли се боје, одговориће са осмехом да су се већ навикле. Зими је ветровито и хладно, лети влажно, кажу, хлеб се за тили час убајати. А и како не би, када фрижидер немамо. А и да га имамо, не бисмо могле да га користимо, јер немамо струју. Воду доносимо са обале, из једног бунара. По све потрепштине одлазимо до Подгорице. Прво чамцем, најчешће са монасима са острва Морачник, а затим џомбастим путем на коме се тешко могу мимоћи два аута када се сусретну. Понекад се деси да се због ветрова и таласа једва врате на своја острва, а кад стигну, онда тек предстоји искрцавање терета. Од обале до Бешке чамцем се плови двадесетак минута. Зимус се десило да смо једног дана из Подгорице донели шпорет на плин за монахе са Морачника. Шпорет је прво из Румуније, јер су тамо знатно јефтинији, до Београда довезао о. Дамаскин, а затим је из Београда возом стигао до Подгорице. Организацију и куповину преузела је на себе једна добра и богочежњива душа, која воли да помаже монасима и нашим црквама. Онда су из Подгорице монаси шпорет натоварили на свој стари рено и кренули на путешествије до Скадарског језера. У међувремену је наишла олуја, киша је падала, вода се усковитлала. Једва су стигли до Бешке и затим журно отишли да се осуше и окрепе, а чамац су добро завезали и решили да оно што није било кварљиво оставе до јутра када ће невреме проћи. Тако је и било, сунце је огрејало, језеро се ућутало, али се њихов шпорет скоро „удавио“, јер је вода у налетима преврнула чамац. Да је шпорет био тежи, највероватније би завршио на дну језера. И док зими ветрови царују над водом, преко лета буде таква влага и врућина да се понекад тешко дише, чини се као да је све стало.

н Живите не само далеко од света, већ и у приличној оскудици. Многи манастири данас су веома добро опремљени и удобни за боравак. Има мишљења да то није добро. Шта Ви из својих манастирских језерских келија мислите о томе?

- Када имамо - да живимо као да немамо, а када немамо - да живимо као да имамо. И да благодаримо Богу на свему. Монаси, односно људи који долазе у манастир да буду искушеници, да се замонаше, долазе из раслабљеног друштва. Они долазе из таквог једног друштва већ разнежени, а у овим апокалиптичким временима мало је оних који би се одликовали суровошћу подвига. Мислим да Господ данас то и не тражи од нас. Доста је да са благодарношћу претрпимо све оно што нас снађе. Умереност у свему је најбоља. Раскош овог света у сваком случају раслабљује и требало би да се човек труди да иде тим неким средњим путем, да буде умерен у свему. Борба је данас суптилнија и треба је издржати и поднети, али Господ зато и даје изобилно своју благодат. Уосталом, то је узак пут и мало је људи спремно на тај подвиг. Људи једноставно немају храбрости, недостаје им вера. Богу хвала, постоје богочежњиве душе и у нашим манастирима су релативно млађи људи. Доста њих одлучи да остане у манастиру. Манастир Бешка један је од највећих манастира на језеру. Црква Светог Георгија Побједоносца вероватно је задужбина Ђурђа Стратимировића Балшића, подигнута у 14. веку. Цркву Благовештења Пресвете Богородице, као своју гробну цркву, подигла је 1439-40. Ђурђева жена Јелена, рођена Хребељановић, кћи светопочившег Кнеза Лазара, како сама себе назива у ктиторском натпису изнад врата. За Бешку је Никон Јерусалимац, Јеленин духовник, саставио у преписци с њом знаменити „Горички зборник“ у коме се налази и скитски типик, писан за језерско живље. н Отшелнички начин живота познат је од давнина. Ипак, у данашњим условима код нас је мало манастира попут ових на Скадарском језеру, где су веома тешки услови за живот, понекад се чине и немогућим. Да ли Вам је тешко да испуњавате све обавезе, а да се при том и молите?

- У аскетској литератури појам пустиње, пре свега, унутрашњи је доживљај, место скривено од очију туђих и својих, где човек, ма где да се налази, пребива са Господом. Ту пустињу тражећи и њу носећи у себи, покушавамо да обновимо своје душе, душе свих који су око нас и сву видљиву твар. Што се тиче света, он је далеко од нас у мери у којој га побеђујемо и то није просторна димензија. Свет је симбол греха и ми се трудимо да га победимо. Наравно, говорим у своје име. Што се тиче живота на острву, где нема градске вреве, далеко од мноштва људи, ту где се вода са небом додирује и где се камен Богу моли, где птице и галебови песму Господу поју, не може човек а да се не диви Господу, слично Псалмописцу који каже: „Како су велика дјела твоја, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља твари твојих.“ (Пс.103,24)

н Мати, Ви сте и психолог и добро знате да су данас људи свакодневно под стресом, да су раслабљени, често и болесни. Како стећи мир?

- Људима у друштву које је формирано на антихришћанским начелима није ни мало лако. Не могу да греде ка Господу онако како би хтели, спутани су обавезама, али то морају да прихвате као свој крст и свако на свом месту да служи Богу носећи Дух Христов, ширећи мир који Господ даје. Ако смо се удостојили тог мира, а требало би да га имамо ако бар једном недељно идемо на Евхаристијско сабрање, онда би требало да га понесемо и однесемо у свет. И монаси и мирјани су, пре свега, хришћани и призвани су да, преображавајући своју природу, благодаћу Божјом преображавају и свет. Јер Господ и говори: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк 12,32). Никада није хришћанима било лако, увек су били гоњени, јер Црква и није од овога света. Свету су откривене тајне и понори људске душе. Мислим да заиста има много духовно болесних људи, што је логична последица неправилног живљења и греха који се умножио. Тајна безакоња већ делује. Човек је раслојен, изгубио је целомудреност, одвојио се од Бога и лута по беспућима ове тужне планете. Што је чешћа исповест и приступање Чаши Живота, то је и могућност за оздрављење већа, јер је то Христос који се даје нама, Он је једини лек против свих патологија. Молитвом се чисте органи сазнања, савлађује се егоцентризам и тежиште бића постаје Бог. Тако да егоцентризам уступа место теоцентризму. Монаси су заробљеници Божје љубави, и приближавајући се Господу и љубећи Га, они подједнако почињу да љубе све без разлике и да се моле за цео свет.

Љиљана Синђелић Николић

Извор: http://www.pravoslavlje.rs/broj/911/tekst/siriti-mir-koji-gospod-daje/

Васкрс Јелениног острва

Ч. ПРЕЛЕВИЋ –Љ. БОЖАНОВИЋ, 11.04.2007

СКАДАРСКО ЈЕЗЕРО - Бешка Горица само је једно од 12 острва на скадарском језеру ма којима су пре пет, седам, или десет векова изграђени манастири. Већина њих је у протеклим временима пропала, али су за последњих десетак година обнављани.

У Митрополији црногорско-приморској верују да ће уз овај комплекс бити обновљени и сви остали манастири на Скадарском језеру ида ће овде, као некад, оживети "мала" Света гора. Да је Бешка опет жива показало је и окупљање у уторак, поводом доделе, први пут, књижевне награде "Јелена Балшић". То је био разлог да се на атрактивном острву окупе не само поштоваоци дела Ђорђа Сладоја, првог добитника ове награде коју је уручио митрополит Амфилохије, него и стотине верника, пристиглих на Бешку чамцима.

Јелена Балшић-Лазаревић, кћерка цара Лазара и царице Милице, почива на Бешкој од 1443. године. Умрла је у дубокој старости , после тешког живота који су обележили њена борба за праводлавну веру и песме које је оставила за собом.

- Јелена, кћерка косовског великомученика Лазара, живела је у једном распетом времену. Сав њен живот као и живот њеног оца, мајке, брата и сестара био је прикован на распећу. У бурним и смутним временима све моћније турске силе и Млетачке републике, она и њен народ били су приклештени овде као гвожће између чекића и наковња. Лани смо један део њених моштију одавде пренели у цркву Лазарицу у Крушевцу, у задужбину њеног оца, где се она после толико векова срела са својим оцем – казао је овим поводом митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Манастир на острву Бешка састоји се од две цркве, старије посвећене св.Ђорђу и млађе, св. Богородице. Прецизних података о градњи старије сркве нема, али се претпоставља да је њен ктитор био Ђурђе Други Стратимировић Балшић, и да је настала крајем XIV века. Мању цркву, посвећену Богородици, подигла је Јелена Балшић.

Светиње су недавно обновљене, трудом грађана Зете и уз помоћ ктитора. Да се поклоне Јелениним моштима дошли су у уторак многи – не само Зећани и Подгоричани, већ и Татјана Митровић, рођена Рогошић, из далеке Аустралије, па браћа Петар и Адам Бачковић из Лондона, јеромонах Агапит са Кавказа, а свечаност је увеличао црквени хор цркве Лазарице из Крушевца.

ПОЕЗИЈА – МОЋ УТЕХЕ

ЂОРЂЕ Сладоја је пре награде "Јелена Балшић" добио и признање "Круна деспота Стефана". Обоје су деца кнеза Лазара! Сладоја је на дар, између осталог добио икону са ликом Јелене Балшић, рад игуманије Фотине, која већ годинама живи на Бешкој и обнавља зидине.

- Жири је нашао да и Јелена Балшић и Ђорђе Сладоја у поезији виде љибав, лепоту и моћ утехе и надахнућа – казала је професор др.Лидија Лакичевић, члан жирија.

Извор: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=10&status;=jedna&vest;=102317&datum;=2008-02-05.