Стазом смрти и неописиве патње српски војници су напустили домовину у зиму 1915 године. На топлоти грчког и афричког сунца живот се вратио у измучена тела, руке су довољно ојачале да подигну пушку, да замахну бајонетом. Нахрањени и обучени, поново су се нашли на фронту, жељни битке, жељни домовине.
У септембру 1916. пред српским војницима је стајао огроман изазов. Огроман као планина. И то не било која, већ 2,525 метара висока планина Ниџа, на граници Грчке и окупиране Србије. Српски ровови су били укопани неколико стотина метара испод врха, заклоњени сенком планине, са сталним погледом на претеће цеви бугарских топова.
На планинском врху се уздизао “Борисов град”, утврђење сачињено од непрегледних редова ровова, митраљеских гнезда и скривених хаубица. Бугари су га назвали по свом цару, јер су сматрали да је неосвојив. За Србе, погледа стално упртог у небо, страшни планински врх Кајмакчалан био је “Капија слободе”. На тим стенама је почињала Србија, на тим падинама окићеним бодљикавом жицом био је праг домовине.
Мртви никада нису избројани, ни тела сахрањена. Хиљаде су остале да својим лешевима обележе пут смрти српске војске. Неки историчари наводе да је страдало око 250,000 одраслих људи и 40,000 деце. Неки кажу и много више
Врховна команда је наредила јуриш 12. септембра. Осамнаест дугих дана Кајмакчалан није био део овог света, његови високи врхови спустили су се у срце пакла. Небројено пута српски војници су јуришали, телима пунили ровове, голим рукама кидали бодљикаву жицу и остајали да висе разапети на њој, покошени митраљеским рафалом.
Војници су причали да је на врху владао толики хаос да се тешко разазнавало ко се са ким бије. Зато су скидали бајонете са пушака, узимали их у голу руку, а другом би држали шлем на глави, јер је он био све што их је разликовало од бугарских војника.
Коначно, 30. септембра ветар је отерао маглу са планиског врха. Био је нижи за четири метара, разнесен гранатама српске артиљерије. Утврђење је било у рушевинама. На центру се вијорила српска застава.
Околни врхови су још били поседнути Бугарима, који су гађали српске положаје, надајући се да ће поново преотети врх. Узалуд. Није било те земаљске војске која је са тог хладног камена могла отерати српске војнике.
Сељаци из далеке Шумадије, са обала Дрине, са златних равница крај Скопља… сви су у сузама љубили земљу када би се коначно успентрали на врх. Одатле није било назад, само напред, ка својој кући, женама, деци…
Када су остаци војске и народног збега стигли на Крф уместо војника, савезнички лекари затекли су избледеле сенке некадашњих људи
У наредним данима читава планина је пала у српске руке. Бугари су бежали у хаосу, остављајући за собом артиљерију, намирнице, празне ровове. Пао је и Битољ, први ослобођени град у Србији. Прва стопа земље била је слободна. Тела мртвих војника су покупљена и смештена у костурници на врху планине. Тамо где им је и место. На Капији слободе коју су својим животом отворили.
После рата на Кајмакчалану је подигнута мала капела и спомен обележје српским херојима. У капели је смештен ћуп у који је положено срце Арчибалда Рајса (Archibald Reiss).
Швајцарац је заволео Србе као сопствени народ, дивио се херојима Кајмакчалана са којима је делио добро и зло и оставио у аманет да му срце заувек лежи са њима. Жеља му није испуњена, јер су током Другог светског рата Бугари срце украли, однели га и бацили незано где.
Спомен обележје данас је оштећено, руинирано. Са капеле је украдено Пупиново звоно, дар великог научника Михајла Пупина. Иста она трава која прекрива још увек нерашчишћене остатке топова, шлемове и зарђале бајонете осваја и ово место сећања.
Српске војнике полако сви заборављају, чак и они који никад не би смели, њихови рођени потомци, њихова Србија за коју су дали живот. Али, чак и ако се то деси, ако ове хероје сви забораве, један споменик ће памтити и заувек стајати. Горди и високи Кајмакчалан, Капија српске слободе.