Срби у Угарској
Врло моћни чиниоци међу угарским сталежима, а још више на царском двору, налазили су, да су учињени уступци Србима ишли предалеко, да они стварају државу у држави, и да као "шизматици", с нарочитим повластицама, уносе незадовољство међу друго становништво. Њихову војничку вредност они су потцењивали, тврдећи да они нису ипак права војска и да им нарочито недостаје потребна дисциплина. За српско свештенство тврдили су да је неуко и порочно, а сам народ да није много поуздан. Један део тих прекора био је тачан, али несавесно уопштен и једностран. Међу српским избеглицама, које су веровале да је њихово склањање у Аустрију само привремено, било је доста елемената који су живели од данас до сјутра. Са службених страна поручивало се и наглашавало, да је наставак борбе стално у плану, тако да се људи нису могли лако снаћи и почети нове послове. Привременост је постајала сталност. С тим су долазиле остале незгоде. Дугогодишње ратовање, напуштање кућа и своје средине, немаштина и подивљалост нарави која прати све ратове, имали су својих рђавих последица и код Срба. Јеромонах Михаило Рачанин, један из круга бољих и некако збринутих, јадао се 1695. год., како наши људи живе "у великом утеснењу", "лишени својих домова и манастира и сваког добра, а овде никакво добро не приобрели". Године им већ пролазе "по злу добра чекајући, и не дочекасмо."
Нарочито је био активан католички клир, коме је на челу стајао до краја антиправославски и непомирљиви кардинал Леополд Колонић. Годину-две дана иза царских привилегија његови су их људи отворено газили. За сремског унијатског епископа би постављен 1693. год. Петар Љубибратић. Исте године донео је печујски суд одлуку, по захтеву бискупа Матије Радоњаја, да се протерају сви Срби православни из тог града, "као шугаве овце из стада". Било је и других насртаја. У исто време и српска милиција укинута је као самостално тело и стављена је под врховну команду царских генерала. У Бечу се, сем тога, узимао у обзир и план да се српска насеља разбију тако, што би се Срби разбили у разне колоније. Као одговор на све то дошле су одмах тужбе српских претставника и њихов захтев, формулисан на збору у Баји 1694. год., да остану у заједници и да им се даде одвојено земљиште, и то Мала Влашка између Саве и Драве. Ставови су јасни. Срби траже стално, проширујући своје захтеве, свој аутоман положај у пуном смислу те речи, са својом црквеном и световном влашћу, са својом милицијом и са својим подручјем. Беч, мада им је давањем привилегија признао засебан положај, жели да ту самоуправу што више ослаби и ограничи. Борба око тога водиће се скоро столећима. Кад им Срби буду потребни Беч ће пристати да им, с времена на време, обнови привилегије и са ласкањем да нова обећања; чим опасност мине, сви ће српски непријатељи гледати на све начине да се обећања изиграју.
У току 1693-5. год. Аустријанци према Турцима нису имали скоро никаквих успеха. Покушај из 1693. год. да се дочепају Београда завршио је бедно. Из одушевљења прозвао је тада велики везир Београд "местом среће", Хајрул-билад, и сам је султан Ахмед II дошао у град, да покаже своју радост због тога успеха.
Турци су током 1692. год. постигли извесне успехе и према Млечанима. Сулејман-паша Бушатлија напао је у септембру на Црну Гору и без муке је допро до Цетиња. Млечани бише присиљени да предају то место, али им се допусти да изведу своју посаду. Полазећи из манастира они су га минирали и нанели осетне губитке Турцима, који су у њ улазили не слутећи зла. Тако ће учинити и касније у требињском манастиру Тврдошу, с мотивацијом да се не би Турци ту "поново" учврстили. Више среће имали су Млечани у долини Неретве, где су у лето 1694. освојили Читлук и Габелу. Једно време беху посели и Попово и Требиње и област око корјенићког Клобука.
Почетком 1695. год. дошао је на турски престо борбени Мустафа II. Ношен жељом да поправи грешке својих претходника и да даде новог духа целој царевини он се сам ставио на чело војске. Глас о његовој активности и енергији беше заплашио све његове противнике. Тај страх се дао одмах приметити и у аустриској престоници. Већ крајем фебруара те године добио је патриарх потврду свог права да именује епископе и да ти епископи имају прво каноничке визитације. У исто време Срби су били ослобођени да плаћају десетину католичком клиру. Аустриска бојазан показала се као потпуно оправдана. Неуспеси њене војске у Банату и Ердељу, 1695. и 1696. год., могли су компромитовати ако не цео исход, а оно добар део дотадашњих резултата овог дугог и свима дотешчалог рата. Да се поправе мутни изгледи Аустријанци су 8. фебруара 1697. склопили савез са руским царем Петром Великим, несвесни тада у правој мери опасности којој се излажу уводећи ту силу у решавање турског питања и турске власти на Балкану.
Велика срећа за Аустријанце беше, што су у своју војску добили младог и гениалног војсковођу Евгена Савојског, француског племића, за кога његова отаџбина не нађе достојног запослења. Овај енергични, иако врло неугледни, војник примио је команду у лето 1697. год., а већ 1. (11.) септембра успео је да потпуно разбије турску војску код Сенте, коју је водио сам султан. После те победе кренуо се Евген са свега 6.500 људи на вратоломан и дрзак поход у средиште Босне, знајући да је босански паша био и страдао у борби код Сенте. На том походу није наишао ни на какав отпор сем код Врандука. У Сарајево је стигао 13. октобра, где је три дана харао. Већ првог дана била је варош запаљена. Строге мере биле су правдане тим што су Турци ранили аустриске парламентаре. При пожару, у лако запаљивој вароши, где су куће биле махом од дрвене грађе и слабог ћерпича, страдали су подједнако и хришћани као и муслимани. Из опљачканог града принц Евген је повео са собом известан део православног и католичког елемента, да га насели по Угарској. Известан део наших људи једва је дочекао да се после врати у Сарајево. Велика породица Будимлића добила је отада тај надимак, као сећање да су једно време провели као Будимлије.
Али, мада су однели код Сенте тако велику и видну победу, Аустријанци њом, ипак, нису изменили много цео војнички положај. Овај упад у Сарајево била је само једна епизода. Оно што би било далеко важније, да пренесу поново бојно ратиште испод Дунава, на то нису смели да се реше. Не чак ни да изведу напад на Београд, који је био војнички важнија тачка од Сарајева. Њима је победа код Сенте била сад добродошла да се Порта увери како је мало изгледа да ће моћи изменити ратну срећу и да постане склонија на мир, а с друге стране да увери и Французе како се Аустрија не да лако сломити и поред све борбе на два фронта. Луј XIV прошао је у основи рђаво у рату са такозваном европском коалицијом, поред свих победа које му је војска односила, и 1697. год. пристао је на мир, који га у души није задовољавао. Обавештена да је Аустрија тим добила слободне руке на западу решила се, најпосле, и Турска, посредовањем Енглеске и Холандије, да се мири. Преговори о условима примирја и мира трајали су подуже, а окончани су у Сремским Карловцима, 16. (26.) јануара 1699. год. По том миру Турцима је од свих поседа у Угарској остао само Банат и у Славонији њен југо-источни сремски део. С Млечанима се нашао коначни споразум тек 1701. год. Они су дуго настојали, да отсеку Дубровник од осталог залеђа, желећи да задрже цео појас земљишта, од Неретве, преко Попова, до Грахова. Али то Република није могла постићи, јер Дубровник и његово залеђе није дала Турска, а штитила га је и Аустрија. Млечани су помакли своју линију преко Книна, Сиња и Читлука са Габелом, а у Боки су задржали Рисан и Нови.
Пошто се, после толико година борбе, смирила са оба своја противника, и на истоку и на западу, Аустрија је могла да се посвети унутрашњем прибирању. То ће рећи, у односу према Србима, да попусти свима њиховим непријатељима. Пошто је прошла потреба од српске помоћи могло се прећи на давно жељени циљ, да се српско тесто измеси потпуно по својој вољи. Да га угоне у свој калуп и католичко свештенство, и мађарско племство и жупаниске власти. Али с једним важним чиниоцем бечки кругови нису ипак рачунали. То је била упорност и отпорна снага српска. У исто време и вештина, да за своју корист нађу нове и на Беч осетно делотворне елементе.
У Бечу су људи тврдо веровали, да Срби немају много да бирају; могу се одлучити или за њих или за Турке. Кад је прошла ратна опасност није им било баш превише много стало до тога за кога ће се определити иако су рачунали с тим, да би било од штете ако би се, њиховим повлачењем, проредила граница. На велико своје изненађење у аустриској престоници могло се наскоро сазнати да Срби хватају везе са Русијом Петра Великог и да чак тамо налазе извесног разумевања; да су Срби, дакле, успели за своју ствар заинтересовати једног новог политичког чиниоца. Прве непосредне везе створили су Срби са Русима већ у лето 1698., за време боравка цара Петра Великог у Бечу. Тада су патриарх Арсеније и Ђ. Бранковић имали састанак с царевим пуномоћником П. Б. Возњицином и изложили су му стање Срба и православља у аустриским земљама. Колико је патриарх тим стањем био задовољан види се најбоље потом, што је преко руског посланика желео израдити дозволу од Порте, да се врати у Пећ, на своју стару дужност. Возњицин је своју дужност у Аустрији схватио озбиљно и предузимао је кораке и у одбрану православља и за ослобођење Ђ. Бранковића, који га је за то свакако усрдно молио. Беч, истина, није био много љубазан у свом одговору на те претставке, али му је ово ипак могла бити једна опомена. Српско питање није било онако просто и изоловано, како је изгледало извесним сувише ревним лицима из високог клира и аристократије.
Кад су били познати резултати Карловачког Мира за патриарха и већину пребеглих Срба, који су видели да се натраг не може, постало је јасно да треба нешто предузети, да се обезбеди живот њихових сународника у нормалним приликама. Патриарх и неколико народних првака израдили су у Бечу, да је цар издао током лета 1699. два патента, којима су Србима зајемчивана права и заштита. Али је зато Јован Монастирлија крајем 1701. год. потчињен непосредно дворском Ратном Већу, као "особа чисто војничка и службена", да не би зависио од нечије друге надлежности. Међутим, то исто веће, иако је знало за царске привилегије Србима, под утицајем клерикалних кругова, помагало је унијатску акцију и придруживало се онима који су на Србе гледали с неповерењем. Оно је још 1698. год. наређивало властима да иду на руку поунијаћеном епископу Јеврему Бањанину, који је имао да настави рад у почетом правцу. За самог Арсенија III цар је у једном акту из 1703. год. говорио, како он никад није дозвољавао да се служи титулом патриарха, а те му је године изрично забранио сазивање црквеног сабора, који би имао да озакони избор његова наследника, кога је патриарх, због болести, био већ одредио и за његову потврду упутио посебног делегата у Цариград. Патриарху се сад уопште замерало што води преписку са својим људима у Турској и што је на црквени сабор позвао и њих. Бечки кругови, подозриви и неискрени, нису могли схватити од колике би користи баш по њихове интересе било кад би претставник српске цркве из њихове државе могао вршити стварно моћан утицај у Турској. Али, свесни да њихови поступци према православнима нису исправни, они су се бојали поређења односа. Још мање им је било у интересу да патриарх, са наслоном на јак православни живаљ у Турској, наставља са народом заједно жилав отпор преверавању и однарођивању, што је била стална тежња царске камариле. Срби су јасно видели и осећали то неповерење и тужили су се више пута. У том погледу карактеристично је једно писмо патриархово московском бољарину Ф. А. Головину, који је показивао интерес за Србе. Патриарх му се у том писму од 29. октобра 1705. отворено тужио. Срби само додају плач на плач немајући ниоткуд помоћи. Обраћају се с тога њему с молбом да им "мојсествује", т. ј. да избави Србе онако као Мојсеј Израиљ из Египта.
Вероватно би стање Срба постало много теже, да 1703. год. није букнуо у Мађарској устанак Фрање II Ракоција, потицан од Француза, с којима је Аустрија поново ушла у рат. Ако се том устанку придруже и Срби, како их је Ракоци позивао дајући им многа обећања, постојала је не мала опасност да то постане крупно питање за царевину. Срби то нису учинили, иако је било извесног колебања међу њима. Патриарх се решио за цара, јер је био за закониту власт и јер Ракоцију није много веровао. Желео је, да бар сад у Бечу покажу више разумевања за српско држање уопште. У Бечу нису били сасвим на чисто са Србима. Бојећи се рђавог утицаја огорченог Бранковића на Србе они су овог несмиривог човека, који је симпатисао Ракоцију, дали превести из Беча у далеки Хеб, што даље од српских првака. После извесног уздржавања Срби су помогли цареву ствар и знатно су допринели да је мађарски устанак био угушен. Али су за то и осетно настрадали, јер су се Мађари свирепо светили кивни на њих и што су као дошљаци устали против њих и што помажу бечку владу и што су се бојали да ће награђивање Срба испасти на рачун њихових и животних и националних интереса.
Срби су сачињавали добрим делом и нову, током 1702/3. год. образовану, потиско-поморишку војну границу, која је дошла под власт Врховног војног савета. Као и у Хрватској и у Славонији, Срби су и ту били изложени као нека врста живог бедема према Турцима. Своје привилегије они су могли да одржавају само тим сталним излагањем себе на границама, где се њихова вредност морала видети и ценити и о којој су војни кругови, немајући никог другог да их боље замени, морали водити рачуна. Ради тога ће, само док буде потребе, Срби остати, како се у Бечу говорило, "толерирана нација".
У априлу 1705. умро је аустриски цар Леополд. Срби су и од њега, у вези с Ракоцијевим устанком, тражили нову потврду привилегија са устаљенијим схватањима о њиховој важности. После његове смрти то је морало бити нарочито потребно, да би се јасно одредио став новог цара. Нови цар, Јосиф I, испунио је српске жеље 13. (24.) фебруара 1706. Али патриарх није био тим задовољан. Потврда је опћенито помињала привилегије, али није узимала у обзир њихове повреде и санкције и годинама стечено искуство, до чега је Србима било највише стало. Они су хтели, да се њихов положај јасно обележи, како не би било двосмислености и заобилажења и злоупотреба. Нову претставку патриархову цар је упутио на мишљење кардиналу Колонићу. Какво је било гледиште његово на српско питање види се јасно по овом његовом објашњењу како Срби тобоже погрешно тумаче своје привилегије: "Они изводе, да је по гласу истих њима дозвољено не само да сада "шизматици" буду, већ да као такви т. ј. одељени од католика и римске цркве и даље остати могу. Но то им се не може никако допустити, јер не само да то св. наша католичка вера забрањује, него је одлучно противно и самом државном разлогу; то искуство нас довољно учи, шта је све разлика у вери по Угарској починила у недавно прошла времена, а историја нам казује шта је све догађало се због тога и по другим крајевима света". Он је тражио да цар поставља Србима не само патриарха и епископе, него и свештенике. Патриарх не сме предузимати ништа не само против свештених лица, која би примила унију, него ни против манастира, која би тако, простим актом самовоље, имала прећи у туђе руке. "Ако се те привилегије већ не могу изменити или скратити, то нека се бар од речи до речи потврде или таквим тамним изразима и двосмисленим речима изложе, које би се, у разна времена, могла сад овако, а сад онако разумети и тумачити; уз то би ваљало све то само привремено и са извесним клаузулама потврдити, како би касније, у згодно време, ти шизматици, као и остали акатолици, кад им више не буду сметале сличне привилегије римске цркве, са црквом католичком, и против воље њихове, лакше се спојити могли". "Ради опћег добра и веће користи по службу ћесарову требало би тако дуго оклевати после смрти садањег патриарха са постављањем другог, док то не би са свим прешло у заборав, те кад он умре тада не ће бити кога, који би могао посвећивати и надомешћивати оне владике, које се буду међу тим с римском црквом спојиле, а ови би тада постепено потрудили се, да сједине с римском црквом њихове игумане, калуђере и свештенике; - те ће се тако постепено без икакве силе, током времена, сви они са римском црквом сјединити; а с народом би се тада поступило онако, како то буду прилике онога времена донеле".
С обзиром на мађарски устанак, и српске војничке услуге, и општи положај цар није могао бити негативан према Србима, али су за то у великој мери искоришћени Колонићеви савети. Избегавала су се сасвим прецизна јемства и остављало се много полуотворених врата. Нова потврда српских привилегија цара Јосифа I (с поменом титуле патриарха) потписана је 7. августа 1706. Тога лета уступљено је патриарху велико добро Даљ код Осијека. Међутим Арсеније III није могао дуго да га ужива, јер је умро још те јесени, 26. октобра 1706.
Избор новог српског верског поглавице обављен је тек почетком 1708. год. Наследник Арсенијев, Исаија Ђаковић, који му је био један од главних сарадника, али с којим се после разишао, био је око патриархове смрти именован за царског саветника због заслуга у турском рату и Ракоцијеву устанку. Ђаковић је биран за "првјејшег и начелњејшчег митрополита", а титула патриарха остала је само за пећког носиоца. Срби су, на свом збору одржаном у јесен 1707. у Карловцима, били тврдо одлучили, да неће кидати заједнице с пећком матицом и да ће признавати врховну власт пећког патриарха, па су то доставили и у Беч. Нови српски првосвештеник у аустриској држави имао је бити митрополит крушедолске митрополије. У Бечу тај предлог нису одмах прихватили, "због опасности да се Срби поврате натраг под Турке и да би се лакше могла спроводити унија међу њима". Али како Срби од тог става нису отступали они су најпосле попустили. За митрополитово средиште би изабран манастир Крушедол, највећи и најчувенији од свих у Фрушкој Гори. Нову аутономну крушедолску митрополију признао је пећки патриарх Калиник, и тако је очувано јединство српске цркве. Друга струја, коју је с почетка заступао и сам Ђаковић, хтела је, да српска црква у Аустрији буде аутокефална, али је остала у мањини. Ђаковић је потом признао пећску патриаршију и заклео јој се; под тим условом једино могао је и бити изабран. Нови митрополити, после нагле Ђаковићеве смрти (20. јула 1708.), становали су претежно у Карловцима, на Дунаву, на питомој падини Фрушке Горе, па је нова митрополија ускоро добила назив карловачка, који јој је остао све до наших времена. Исаијин противкандидат, Стеван Метохијац, сремски митрополит, постао је његов наследник, али није издржао на својој новој дужности ни пуну годину дана. Умро је 27. априла 1709. Нови митрополит Софроније Подгоричанин, славонски владика, био је, као и претходник му, досељеник из јужних области. Као и она двојица и он је на управи цркве остао врло кратко време, до смрти, која га је задесила на самом почетку 1711. год. Ово нагло умирање српских првосвештеника изазивало је у народу сумње, да по среди нису била чиста посла, али се није могло ништа утврдити, што би дало оправдања тој сумњи.
Аустриске власти, које у први мах, 1708. год., нису могле спречити да Срби свечано и јасно нагласе свој однос према Пећкој патриаршији, нису ипак напустиле свог плана. Већ приликом заклетве цару, митрополиту Софронију 1710. год. није било дозвољено да се у исти мах закуне и пећком патриарху. Али Србе то није много поколебало. Као један посредан одговор на то била је одлука, да се на упражњену митрополију изабере поново један човек с југа, Вићентије Поповић Јањевац, а као непосредни одговор било је његово стално одржавање тих веза.
|
