Ne tra­ži me u no­vi­na­ma, ve­sti­ma, tu ime­na mog ne­ma,
ne­stao sam kao zad­nji list kad se zi­ma spre­ma...
 

Ipak, evo Dže­ja Ra­ma­da­nov­skog, pe­va­ča iz du­še i sr­ca, opet u no­vi­na­ma, i to u „Po­li­ti­ci”, je­di­nom li­stu na sve­tu ko­ji se ku­pu­je još ta­ko što se ode do pr­vog ki­o­ska i ka­že: „Kom­ši­ja, daj jed­ne no­vi­ne.” 

Zar ja da ti bri­šem su­ze... 

To je na­ziv mo­je pr­ve pe­sme, ko­ja je oven­ča­na na­gra­dom na be­o­grad­skom fe­sti­va­lu Me­sam 1988. Pre to­ga pe­vao sam sa­mo za svo­ju du­šu i mo­je ma­lo dru­štvo u ćo­šku, uglav­nom pe­sme sjaj­nog Mu­ha­re­ma Ser­be­zov­skog: „U go­di­ni je­dan dan”, „Za­što su ti ko­se po­be­le­le dru­že”... I to kod ču­ve­nog Đe­re, u Klu­bu na­rod­nja­ka. 

Da­nas Džej ima bli­zu 150 svo­jih pe­sa­ma, od ko­jih je sko­ro sva­ka dru­ga – hit. I to uglav­nom za­hva­lju­ju­ći Ma­ri­ni (Tu­ca­ko­vić) i Fu­ti (Ra­du­lo­vi­ću), fan­ta­stič­nom dvoj­cu (tek­sto­pi­sca i kom­po­zi­to­ra) za pro­iz­vod­nju mu­zič­kih hi­to­va. 

Ma­ri­nu sam upo­znao igrom slu­ča­ja: do­šao sam kod nje ku­ći 1987. da joj po­nu­dim da ku­pi ne­ku gar­de­ro­bu. Ta­da sam šlja­kao ša­nu da bih iz­va­dio gu­bi­tak na koc­ki. Ma­ri­na je ta­da ra­di­la za „Za­nu” „Do­dir­ni mi ko­le­na....”, a Fu­ta je se­deo pre­ko pu­ta, na dvo­se­du, i svi­ruc­kao na gi­ta­ri.

Sta­jao sam is­pred njih, uko­čen kao pa­pak, i pe­vu­šio „Bi­lo či­ja, bi­lo či­ja­aa da si... sa­mo mo­ja, sa­mo mo­o­o­ja ni­si...” I na­jed­nom Ma­ri­na re­če: „On je mo­o­oj.” A Fu­ta: „E ni­je tvo­o­oj ne­go je mo­o­oj.” Ta­ko je po­če­lo.

Ve­sna Zmi­ja­nac, ta­da pe­vač­ka zve­zdu­ri­na, tra­ži­la je Ma­ri­ni­nu pe­smu „Zar ja da ti bri­šem su­ze” i do­bi­la od­go­vor: „Ovo mo­ra da pe­va sa­mo mo­je Ci­gan­če!” I, eto – moj pr­vi hit. 

Džej sa­da zna da sve što ima, to je ov­de i sa­da, i u to­me tre­ba da uži­va. Ne po­sto­ji dru­ga pri­li­ka. Bo­gat je onaj ko je za­do­vo­ljan onim što ima. On ni­kad ni­je pri­pa­dao oni­ma ko­ji svoj ži­vot šte­dlji­vo sr­ču na slam­ku, da im što du­že po­tra­je. 

Šta mi to ži­vot ra­di pa te do­no­si me­ni,
kad su da­ni na­še sre­će svi odav­no iz­gu­blje­ni...
 

Pre na­stu­pa na Me­sa­mu, se­ćam se, iskre­no me je bo­drio i le­gen­dar­ni To­ma Zdrav­ko­vić. Bio mi je uzor, kao i dan-da­nas. Ta­da sam bio ta­nak kao mot­ka za veš, ni­sam imao ode­lo za na­stup, pa sam za­mo­lio dru­ga­re sa Dor­ćo­la da mi ge­pe ne­ku ele­gan­ci­ju, a oni ka­žu: Alo, bre, Džej, gde da na­đe­mo ta­ko ma­lo odel­ce – u „Ci­ci­ba­nu”? Na­ba­ci­li su mi, na­rav­no, le­po ma­lo ode­lo, u ko­jem sam se po­sle i ože­nio. 

U OŠ „Braća Baruh” na Dorćolu 

Ni­jed­ne usne se ne lju­be sa­me, o dra­ga po­mi­sli bar no­ćas na me,
ti znaš da sa­me se ne gr­le ru­ke, o do­đi smi­luj se na mo­je mu­ke... 

Sa biv­šom su­pru­gom Na­dom ima dve ćer­ke – Anu i Ma­ri­ju. Pre go­di­nu i po do­bio je i unu­ka Adri­a­na. Od mi­lja ga zo­ve An­dri­a­no (po Ani), Marijano (po Ma­ri­ji) i Će­le­sta­no (po na­dim­ku Dže­jo­vog oca). 

Ne­de­lja, i svi ste tu a me­ne s va­ma ne­ma,
da­le­ko ne­gde sam, na put bez po­vrat­ka
vaš sin se sa­da spre­ma... 

Moj ća­le se zvao Ma­zlam, a ke­va Ba­ri­ja. On je bio obu­ćar, a ona je ra­di­la u „Ze­le­ni­lu”: sa­di­la je cve­će po be­o­grad­skim par­ko­vi­ma. Upo­zna­li su se na Dor­ćo­lu, u KUD „Ni­ko­la Te­sla”. Ća­le je svi­rao kla­ri­net, a ke­va je igra­la, igra­la, igra­la...

Opro­sti, maj­ko, gre­šno­me si­nu
što po­red te­be ni­je me bi­lo,
da ba­rem još jed­nom ka­žem ti hva­la
i spu­stim gla­vu na tvo­je kri­lo...

Ća­le je po­sle za­pa­lio u Austri­ju, a ja put pod no­ge, pa pra­vo za njim. Ta­mo sam po­na­vljao raz­red pa me ća­le vra­tio na Dor­ćol, u mo­ju le­pu Sken­der­be­go­vu.

Ži­vot je ovaj su­rov sa­mo nam bo­li de­li,
če­sto se sr­ce k’o pti­ca iz tu­ge u tu­gu se­li... 

Ži­veo sam sa ba­bom po ća­le­tu – Ća­mi­li­com, bi­la je div­na, pri­zna­jem, ali šta vre­di kad me je pre­u­ze­la uli­ca. Be­žao sam od ku­će. Za­pa­lim nov­ča­nik i odem na Ka­liš, u lu­na-park, da se vr­tim i vo­zi­kam za sve pa­re. 

... ži­vot krat­ko tra­je i ma­lo vre­me­na ima
da an­đe­li da­ru­ju sre­ću i na­ma ne­sreć­ni­ma... 

De­vet go­di­na sam bio na tzv. pre­va­spi­ta­va­nju, naj­du­že u Do­mu „Va­sa Sta­jić” na Vo­ždov­cu. Ali i oda­tle sam be­žao, pro­vu­čem se kroz re­šet­ke pa u ži­vot: džep, ša­na, ši­bi­ce, koc­ka... ali sre­ćom, ni­sam po­stao kri­mi­na­lac. U „Va­si” sam za­vr­šio auto­la­ki­rer­ski za­nat. Ja sam u stva­ri ne­što kao „umet­nič­ki de­ko­ra­ter za li­mu­zi­ne”, ej, bre. 

Dže­ja da­nas svi vo­le, čak i oni ko­ji mu za­vi­de. Obo­ža­va da pe­va i igra. Tvr­di da tre­ba uži­va­ti u ži­vo­tu, i to iz sve sna­ge.

O po­čet­ku mo­je pe­vač­ke ka­ri­je­re bri­nuo se i Ra­ka Đo­kić, slav­ni me­na­džer Le­pe Bre­ne, ko­ja je ta­da ža­ri­la Ju­gom i ši­rom oko­li­nom. U po­čet­ku me je dr­žao u ka­ran­ti­nu: da­vao mi pa­re na ka­ši­či­cu da ne bih po­no­vo kre­nuo na koc­ku. Se­ćam se da sam u Do­mu sin­di­ka­ta, gde je Ra­ka imao kan­ce­la­ri­ju, po ceo dan uda­rao pe­ča­te za kon­cer­te Le­pe Bre­ne. Ka­kva pro­me­na, ej, bre, pra­vi sport­ski ži­vot. Pre to­ga sam šlja­kao sa­mo ši­bi­ce.

Ni­jed­ne usne se ne lju­be sa­me...

Za­tim sam do­bio i ma­lu ulo­gu u Bre­ni­nom fil­mu „Haj­de da se vo­li­mo”. Po­sle uspe­šnog de­bi­ja na Me­sa­mu, ća­le mi je re­kao: „E, si­ne, stvar­no sam na te­be po­no­san, i to pr­vi put...” Vre­me­nom sam za­vo­leo Džej­msa Bra­u­na i nje­gov ri­tam. Kre­nuo sam da ga imi­ti­ram i đu­skam kao on. Lju­di­ma se to ja­ko do­pa­lo i ta­ko sam, ubr­za­nim ko­ra­ci­ma, pr­ven­stve­no za­hva­lju­ju­ći Ma­ri­ni i Fu­ti, po­stao zve­zda. 

Na mom pr­vom kon­cer­tu 1991. na Ta­šmaj­da­nu bi­lo je kr­ca­to, 13.000 po­se­ti­la­ca, a is­pred sta­di­o­na još naj­ma­nje 4.000 lju­di bez ula­zni­ca. 

On­da su kre­nu­le se­ri­je hi­to­va. U vre­me naj­du­blje eko­nom­ske kri­ze – po­čet­kom de­ve­de­se­tih, Džej je imao naj­vi­še hi­to­va. 

Na­pi­ši, mo­lim te, da mi je pe­sme pra­vio i Bra­ja (Dra­gan Bra­jo­vić): „Od lju­ba­vi do mr­žnje”, „Upa­li­te za mnom sve­će”... On je mno­go do­bar lik, sja­jan tvo­rac hi­to­va. Dr­ži mu­zi­ku u ma­lom pr­stu. Zva­ću ga da ku­pi „Po­li­ti­ku” i da ovo pro­či­ta. 

Dže­jo­ve pe­sme da­nas vo­le da slu­ša­ju i min­đu­ša­ri, čak i ge­ne­ra­ci­ja fej­sa, tvi­te­ra i aj­fo­na. On ima je­din­stven i ne­po­no­vljiv stil. Iz­vla­či glas iz sr­ca i du­še. Ro­di­la maj­ka Ba­ri­ja, ka­žu.

Uspo­ri ma­lo, sud­bi­no se­stro, idi na ne­ko dru­go me­sto,
šta smo ti kri­vi, šta smo ti du­žni,
ju­če sreć­ni, da­nas tu­žni...

Nje­go­va po­tre­ba za pe­va­njem je kao po­tre­ba za ci­ga­re­tom. Vo­li da pi­je pi­vo, pre­fe­ri­ra „haj­ne­ken” i „ba­va­ri­ju”. Uosta­lom, ako jed­nom re­ši­te da osta­vi­te pi­vo, osta­vi­te ga kod Dže­ja – ne­će se pro­su­ti. 

Od­la­zio sam u di­sko­te­ku „Ce­pe­lin”, ka­sni­je „Taš klub”, a za­tim u „Na­nu”, gde je moj brat od tet­ke Iso Le­ro Džam­ba svo­je­vre­me­no ču­vao red.

Džam­bo­le­ro ili Džam­bo­la­ja, ka­ko sam ga če­sto zvao, bio je oštar lik, tip sa ogrom­nom ču­kom, odav­de do več­no­sti, naj­sr­ča­ni­ji Džip­si.

Vo­leo je mu­zi­ku a umeo je i da le­po pe­va. „Te­ško je ži­ve­ti” i „Žu­ta ru­ža” su dve na­še za­jed­nič­ke pe­sme. On je bio tek­sto­pi­sac, a ja sam kom­po­no­vao mu­zi­ku, i to is­klju­či­vo na ose­ćaj. 

Te­ško je ži­ve­ti kad ti lo­še po­đe,
ka­da ne­maš ni­ko­ga da te te­ši, da ti do­đe...
Ne­kad bi­lo je le­po, kad svi su me zva­li,
A sa­da kad ih tre­bam, za me­ne k’o da ni­su zna­li...

Iso Le­ro Džam­ba ne­stao je bez tra­ga 23. sep­tem­bra 1992. po­sle tu­če sa obez­be­đe­njem u koc­kar­ni­ci „Be­o­gra­đan­ke”, ko­ju je ta­da dr­žao Ar­kan.

Ži­vo­te, že­no bez mo­ra­la, ka­ko te sa­mo ni­je stid,
te­sna mi du­ša pa mi do­đe da gla­vom uda­rim o zid...

Džej je na Dor­ćo­lu pro­veo po­la ve­ka: za ko­ji dan, 29. ma­ja, na­pu­ni­će 51 go­di­nu i po­sta­će ve­ćin­ski vla­snik svog ži­vo­ta. 

Moj de­da Ća­mil Ra­ma­da­nov­ski, ro­dom iz Ma­ke­do­ni­je, po­sle dru­gog ra­ta do­se­lio se na Dor­ćol. Mno­go go­di­na ka­sni­je, ja sam se kao kli­nac dru­žio i sa mno­go sta­ri­jim Dor­ćol­ci­ma, pri­hva­ta­li su me, ku­po­va­li mi čo­ko­la­di­ce „ži­vo­tinj­sko car­stvo” i uči­li me da tap­kam sli­či­ce. 

Dor­ćol, na­rav­no, ni­je kao ne­kad, ali je osta­la ne­ka trun­ka po­što­va­nja pre­ma sta­ri­jim Dor­ćol­ci­ma. Ra­ni­je se u ovom kra­ju ra­di­la sa­mo ša­na, džep i ši­bi­ce, a sa­da se mno­že mno­go že­šće šlja­ke, opa­sne po ži­vot.

Iz­naj­mi­ću so­bu s po­gle­dom na te da gle­dam te kao na TV ekra­nu
i pro­ve­šću u njoj naj­te­že sa­te jer znam da sa­da imaš dru­gog u pla­nu...

Ne­sta­le su i sta­re dor­ćol­ske ka­fa­ne: „Do­boj”, „Su­vo­bor”, „Pa­puk”, „Marš na Dri­nu”... Vre­di pod­se­ti­ti na još jed­no kult­no me­sto, na uglu Du­ša­no­ve i Je­vrej­ske: „Bi­li­jar klub”, gde se ma­sov­no igrao ka­ram­bol. 

Po­sle je to bio ka­fić „Dor­ćol”, a sa­da je na tom me­stu do­bra pi­ce­ri­ja, gde če­sto svra­tim. 

Džej is­ti­če ne­ras­ki­di­va dor­ćol­ska pri­ja­telj­stva sa Ci­skom, Mi­ćom (Sof­ti­ćem), Ži­kom (Bu­gar­či­ćem), Dul­ke­tom, Jo­le­tom, Ća­zom, Ne­vrom, Pa­u­nom, Bu­bom, Ci­gom, Ra­mom, Ro­bo­ti­ma... i na­rav­no, ku­mom Ca­ku­nom. 

Ko se s na­ma dru­ži ži­vot mu je du­ži... 

Ne mo­že da za­mi­sli ne­ka­da­šnji Dor­ćol bez go­lu­bo­va.

Naj­ja­či go­lu­ba­ri bi­li su po­koj­ni Ši­lja i Su­lja. Mo­gao je da im se pri­bli­ži je­di­no Jo­le, i da­nas živ i zdrav, hva­la bo­gu. 

No­ćas mi se ne spa­va i za ži­vot ne ma­rim,
tri sam ča­še po­pio i kri­la sam do­bio
no­ćas bih te lju­bio... 

Go­lu­ba­ri su bi­li po­se­ban svet, ko­ji pro­vo­di ži­vot pi­lje­ći u ne­bo. Dor­ćol­ski go­lu­ba­ri, pri­po­ve­da­lo se, ima­li su obi­čaj da gu­gu­ču kad pri­ča­ju i da sa­ti­ma gle­da­ju u ne­bo. 

Ja sam valj­da je­di­ni na sve­tu ko­ji je i u voj­sku no­sio go­lu­bo­ve – se­dam le­ta­ča! Imao sam go­lu­bar­nik, za­jed­no sa po­koj­nim Mi­šom Nik­ši­ćem, u ka­sar­ni na Vi­su. 

Bio si u mor­na­ri­ci?

Ne, bre, ka­kvi Ci­ga­ni i mor­na­ri­ca? To ne mo­že za­jed­no.

Da­nas na Dor­ćo­lu go­lu­bo­vi su za­me­nje­ni pi­to­vi­ma i ro­to­vi­ma.

Uga­si­la si me kao zad­nju ci­ga­re­tu,
zga­zi­la si me, kao da sam list na ve­tru... 

Džej se pri­se­ća i dor­ćol­skih ši­bi­ca­ra. Ima­li su i oni svo­je zlat­no vre­me, osam­de­se­tih u Mon­ci, na tr­ka­ma „for­mu­le 1”, oda­kle su do­la­zi­li sa ke­sa­ma pa­ra ko­je su tro­ši­li na ki­će­nje mu­zi­ke po be­o­grad­skim spla­vo­vi­ma.

… uga­si te­le­vi­zor, upa­li sve­tla ja­če

da vi­dim da li si li­ce ili na­lič­je lju­ba­vi... 

A ka­da su kre­nu­li mo­ji te­le­vi­zij­ski na­stu­pi, po­čeo sam da zen­tu­jem da će me pre­po­zna­ti ne­ki lju­di ko­je sam u Be­o­gra­du i oko­li­ni va­rao na ši­bi­ca­ma. Do­bi­ću mi­li­on go­di­na ro­bi­je, mi­slio sam.

Sun­ce, br­že za­đi, ne si­jaj mi vi­še,

cr­ni oblak na­đi da mi si­pa ki­še

svi lju­di če­ka­ju sre­ća da im do­đe
a ja sa­mo če­kam ži­vot da mi pro­đe... 

Pi­taš me šta je sre­ća? Za me­ne je sre­ća – zdra­vlje i unuk Adri­an. 

Džej se sla­že i sa de­fi­ni­ci­jom da je sre­ća – iz­be­ći ne­sre­ću. Sa­mo to i ni­šta vi­še. 

Sva­ko sr­ce na sve­tu lju­bav i sre­ću že­li,

a ži­vot nam la­ži da­je iako to ni­smo hte­li... 

Da li sam re­li­gi­o­zan? Sve­ta Pet­ka je mo­ja bo­gi­nja. I da­nas odem po­ne­kad na Ka­le­meg­dan, u cr­kvu ko­ja no­si nje­no ime, za­pa­lim sve­ću i po­mo­lim se. Mo­ja biv­ša že­na Na­da i dan-da­nas sla­vi Sve­tu Pet­ku. 

Ot­kad te ne­ma, k’o bes­kuć­nik lu­tam, po uli­ci sku­pljam opa­lo gra­nje,
da za­gre­jem du­šu ko­ja je pra­zna, al’ na­de ja imam sve ma­nje i ma­nje...

Spre­ma se za tur­ne­ju po Ame­ri­ci ko­ja po­či­nje 14. ma­ja. Ka­da na­ši ze­mlja­ci ta­mo ču­ju Dže­ja uži­vo – lo­me kič­me od đu­ska­nja. U po­sled­nje dve go­di­ne bio je tri­put u SAD. Sa­da ide sa Si­na­nom Sa­ki­ćem ko­ji u Ame­ri­ci ni­je bio du­že od de­set go­di­na. Bi­će to du­et za pam­će­nje.

I put od me­sec da­na: Nju­jork, Či­ka­go, Da­las, Fe­niks, Atlan­ta, Las Ve­gas, Sent Lu­is, De­tro­it, Kli­vlend, Džek­son­vil, San Pe­dro...

Us­peo sam u ži­vo­tu, ta­ko mi­sle svi
us­peo sam, a gde si mi ti...

I ka­da ne pe­vam, ja zvi­ždim, tvr­di Džej Ra­ma­da­nov­ski. „La­ki, La­ki, či­ki, či­ki... tim­ba, lim­ba, di­mi dam...”, hva­ta ri­tam i ve­se­lo ska­ku­će po­sle na­šeg raz­go­vo­ra, dok La­ki (moj raz­ga­lje­ni la­bra­dor) vr­ti vi­dri­nim re­pom kao ven­ti­la­tor. 

Ve­tro­vi me lo­me, ja te­ram po svo­me...