Песник и дипломата Роберт Андервуд Џонсон и његова супруга Катарина уживали су да почетком 20. века у Њујорку окупљају елитно друштво на интелектуалним дружењима у свом салону. Овај брачни пар посећивали су Рузвелт, Твен, Киплинг, и остали утицајни уметнички и научни свет, а електрионжењер Комерфорд Томас на једну забаву доводи и нашег познатог научника и иноватора светског гласа Николу Теслу (1856–1943), који убрзо постаје Робертов пријатељ и –Катаринина симпатија.
О томе је у свом трећем роману „Моја љубав Никола Тесла” (издање Смарт студија), писала Ана Атанасковић, професорка енглеског језика, која се због ове приче запутила у Сједињене Америчке Државе. Обилазила је архиве и библиотеке у Њујорку, Делаверу, Пенсилванији и престоници САД, како би дошла до веродостојних података о овом аспекту Теслиног живота будући да су писма у Музеју Николе Тесле у Београду тренутно недоступна због дигитализације.
Истом темом, подсетимо, бавила се и Љиљана Којић-Богдановић, која је направила плесни филм „Тесла и Катарина”, са Константином Костјуковим и Горданом Симић у главним улогама, премијерно изведеном 2005, у главном граду САД-а.
– У свету Теслу више не гледају само као научника већ као духовног вођу. Потрудила сам се да осветлим тај део његове личности. О његовим достигнућима доста је писано, али се Марк Џ. Сајфер, у књизи, „Чаробњак – живот и време Николе Тесле”, преведеној и код нас, први бавио психолошким аспектом научникове личности. Тесла је симпатисао лепши пол, али је говорио да не намерава да жене постоје у његовом животу – каже Ана Атанасковић додајући да је једино Катаринa Џонсон успела да са њим оствари нешто ближи, пријатељски однос.
– Тесла се Катарини обраћао са „Кејт”; правио је шалу на рачун њеног презимена. Био је то пријатељски однос, без прелажења границе укуса и назнака љубавног троугла. Научник је био њихов кућни пријатељ и имао је обичај да њиховој деци прича приче пред спавање – истиче ауторка и наглашава да је ово роман о Катаринином доживљају њиховог дружења, али и о духовној повезаности два бића.
„Волела бих да имам вести од Вас, мој вечити драги и вечито ћудљиви пријатељу, било лоше било добре. Но, ако нећете да ми пошаљете који редак, барем ми пошаљите коју мисао и ја ћу је примити својим танано подешеним инструментом”, забележила је Катарина Џонсон у писму Тесли, које је у роману цитирано према књизи Маргарет Чејни „Тесла, човек ван времена”. Тесла би потом потврђивао свој долазак на забаву или, пак, одговарао како због обавеза ипак неће бити у могућности.
„Не знам зашто сам толико тужна, но осећам се као да ми је све у животу промакло. Можда сам сувише сама и само ми је потребно друштво. Мислим да бих била срећнија када бих знала нешто о Вама. Ви, који сте свесни само рада и који немате људских потреба. П. С. Да ли се сећате златног долара који сте разменили Ви и Роберт. Носим га овог лета као талисман за све вас”, исказивала је наклоност.
У књизи су дате чињенице, наглашава Ана Атанасковић, надограђене емоцијама и размишљањима, исписујући причу о жртви и привржености. Она издваја и податак да је Роберт Џонсон, који је био и амбасадор САД у Италији, у својим писмима супругу, пореклом Иркињу, описивао као детињасту, хировиту и жустру, пуну живота и насмејану. „Видевши Теслину појаву и интелектуалну снагу, човека радо виђеног и на вечерама, забавама, представама; а при томе кицоша и љубитеља лепих одела; она постаје другачија, заљубљена жена којој је остала неузвраћена та љубав” – каже ауторка која је о овој теми читала још у детињству, у додатку „Тесла и жене”, часописа „Галаксија”, сазнавши да је Тесла размењивао писма и са глумицом Саром Бернар, и да му је књижевница Меј Клајн пуних пет деценија слала по једно писмо сваког дана…
М. Сретеновић
