Ceo svet ispod drona

Iako je želeo da studira primenjenu umetnost, ta želja mu se nije ostvarila, ali umetnost ga je sačekala iza ugla, na neki drugi način. Već skoro trinaest godina Andrej Nihil iz Beograda bavi se uspešno fotografijom. Angažovan je na snimanjima, puno putuje, često je na različitim mestima u Srbiji u okviru saradnje s nacionalnim Turističkim savezom.

(Foto:grafija je danas zanimanje koje cveta. Preduzetnici, kreativci svih fela, kuvari, kroz fotografiju na društvenim mrežama i portalima oglašavaju se i stižu do potrošača. Mnogi ljudi imaju neke svoje male poslove, mogu da reklamiraju svoje saksije, svoja vina, tegle džemova, vajarske figure, sve je to lako predstaviti u slici.

Dovoljan mobilni telefon

– Fotografiju nije teško napraviti, dovoljan je mobilni telefon, tako da je danas svako fotograf. Ali za profesionalnu fotografiju ima dosta stvari koje treba znati, o scenariju fotografije, spektru boja, kompoziciji. U foto-šopu treba izvršiti sitne izmene, korigovati senke, izoštriti detalje. Naravno, to uvek prati dilema gde prestaje korekcija a nastaje foto-manipulacija. Ali, ko god želi ozbiljno da se bavi ovim poslom, mora da poznaje ne samo fotografiju, već i video i montažu – nabraja Nihil.

On u odnosu na brojne kolege ima i jednu prednost više: u svom „foto-parku” ima i dronove, koje koristi za slikanje iz vazduha. Jedan je nedavno dobio na poklon, da ga testira kada su njegovi prijatelji saznali da je povredio nogu na snimanju i da je privremeno onesposobljen za pentranja na visove ili silaske u kanjone reka. Tako sada može kolima da se uputi do Avale, podigne dron i slika Spomenik neznanom junaku i toranj, kao što je to uradio nedavno.

U svetu nove tehnologije otvaraju se nove dimenzije prostora. Nekada se, napominje, slikalo iz vazduha helikopterom što je koštalo deset hiljada evra, a uz to trebalo je dugo čekati na dozvole nadležnih. To je vrlo skup i ozbiljan poduhvat, bile su potrebne i veze. Poslednji put Andrej je fotografisao iz helikoptera pre četiri godine kada se zaputio na „Egzit”. Dronovima slikanje košta oko dvesta evra.

– Promenio se i način razmišljanja – dodaje Andrej – nekada nismo ni razmišljali kako izgledaju objekti iz vazduha, primera radi Ruska crkva, Crkva Svetog Marka, Muzej savremene umetnosti, Hram Svetog Save. Sada ljudi mogu da vide zgrade pored kojih prolaze svakodnevno i iz vazduha, kao što ih vide i ptice.

Nihil je detinjstvo i mladost proveo na Kosančićevom i Obilićevom vencu, u blizini Fakulteta primenjene umetnosti. Stalno je nešto crtao, igrao se papirićima, pravio skulpture, vajao figure u glini. S dvadeset šest godina odlazi u Njujork, gde završava školu fotografije. Do tada se bavio softver inženjeringom. Aparati su pre petnaestak godina bili skuplji, danas se za manje para može doći do dobre polovne kamere.

Putovao je po svetu, osim u Njujorku, bio je i u Holandiji i bavio se softverskim inženjeringom, u Belgiji je radio kao snimatelj, putovao je i u daleku Venecuelu, Japan. Putujući Srbijom ovih godina zavoleo je Staru planinu, Đavolju varoš, predele Negotinske Krajine, Rajačke pimnice, Golubac.

– Najlepša priroda je na Staroj planini, neistražena, divlja, ruralna, što je lepo. Nije kao Zlatibor, Kaluđerica na planini, kuća na kući. I Negotinska Krajina je prelepa. Omiljeno mesto mi je Đavolja varoš – čist kraj, očuvana priroda, nema naseljenih mesta. Za fotografa to je idealno. Nema ni svetlosnih umetanja, pa mlad mesec i zvezde mogu da se vide kakvi jesu. Sledeće godine se spremam da ponovo slikam svatove Đavolje varoši – kaže naš sagovornik. Osim talenta i savremene opreme, dodaje, najvažnija je stalna vežba.

Sada priprema izložbu portreta koju planira da postavi u „Galeriji” u „Beogradu na vodi”. Izložbu je već dva puta odlagao. Prvi put ga je omela korona, drugi put povreda noge koja ga je snašla dok je radio pored reke Gradac kod Valjeva. Kako je izložba pomerana, tako je rastao broj portreta Beograđana, ali i onih koji su se u glavnom gradu zatekli iz unutrašnjosti ili inostranstva, turistički ili poslovno.

Umesto dvestotinak portreta, kako je prvobitno planirao, posetioci će moći da pogledaju lica petsto ljudi, od beba od osam meseci pa do baka koje su se primakle devedesetoj godini. Pored svakog portreta stajaće ime i poruka čoveka s fotografije, neka vrsta misli vodilje kroz život.

Najbolja škola na „Jutjubu”

Za one koji bi voleli da uvećaju svoja znanja Nihil kaže da je „Jutjub” trenutno najbolja škola koju može da im preporuči. Za svako pitanje postoji odgovor, a kako kamera ima hiljadu raznih funkcija, ni svi profesionalci nisu još savladali ovu školu. Svet se menja sve brže, a na „Jutjubu” se razvoj tehnologije prati na dnevnom nivou.

Andrej i slika, pa je u Kjotu, Tokiju i Osaki i sve što bi tokom dana postavio na svoj servis do uveče prodao.

Andrej Nihil podseća da se, pored sve savremene tehnike i opreme, i s jednostavnom kamerom može napraviti dobra fotografija. U tome i jeste lepota ove profesije.

​Posao paparaca

Nihilova misao vodilja je zapravo želja za stalnim usavršavanjem i sticanjem novih iskustava, ali i trud da prevaziđe sopstvena ograničenja i strahove. To je jedan od razloga zašto se i upustio u slikanje portreta.

– S prirodom je lakše, ona se nikada ne buni i uvek je lepa, ali s ljudima je drugačije. Portretisanje je vid ulaženja u njihovu privatnost, pa se neki ljudi osećaju neprijatno, kao da im zavirujem u dušu. I meni je u tim trenucima neprijatno, tako da sam ovaj projekat doživeo kao izazov da prevladam tu neprijatnost. Forsiram sebe u nešto što u principu ne volim. Iz istih razloga želeo sam da se jedno vreme okušam kao paparaco. Radio sam za jedan magazin želeći da vidim da li mogu sebe da nateram na nešto s čim se duboko ne slažem. I nisam dugo izdržao, jako sam se loše osećao, ali sam baš radeći neko kratko vreme kao paparaco shvatio da je to u stvari sve namešteno. Da to nije ni blizu one spontanosti kako se sve to predstavlja u medijima – kaže Andrej.