Vekovi uz vlakna i preslicu

Čupanje konoplje i njena prerada u vlakna, šišanje ovaca i prerada vune, preslice, vretena, kućni razboji za tkanje, igle za pletenje...

Nižu se pojmovi zahtevnih poslova iz prošlosti, danas uglavnom zaboravljenih, bez kojih nekad u našim selima ne bi bilo ni tekstila ni narodnog odevanja.

Sećanje na ta vekovna umeća, kao svojevrstan omaž srpskim ženama iz prošlih vremena na čija pleća su svakodnevno padale i ove obaveze, oživljava upravo predstavljena knjiga „Tekstilne sirovine Zlatibora”. Autorka je Snežana Tomić, muzejski savetnik, etnolog muzeja „Staro selo” u Sirogojnu, punih 30 godina u tom poslu u ovoj ustanovi koja takođe obeležava tri decenije postojanja. Neumorna Snežana, uvek na izvoru narodnih znanja koja istražuje i opisuje, te u etnološkom radu sarađuje s Ministarstvom kulture, institutima i fakultetima, već je objavila publikacije o narodnim nošnjama, seoskim zanatima, ulozi čauša u selima, zanatskim proizvodima i veštinama...

Tradicionalno umeće

Na stranicama njene najnovije knjige čitamo da su prerada tekstilnih sirovina i dobijanje tekstilne niti zasnovani na tradicionalnim znanjima, veštinama i umećima. Najvećim delom su to bili ženski poslovi u okviru domaće radinosti.

– Izrada tekstilnih proizvoda bila je isključivo orijentisana na potrebe domaćinstva i porodice, ali kasnije, domaća radinost postaje organizovano angažovanje žena u izradi proizvoda namenjenih tržištu – navodi autorka, koja je podatke o narodnoj preradi tekstila nalazila i u razgovorima s iskusnim domaćicama u zlatiborskim selima Sirogojno, Željine, Trnava, Jablanica, Dobroselica i Rožanstvo. Takođe, i sama je učestvovala u svim fazama obrade konoplje i vune, kao i tkanja, pletenja i heklanja u radionicama održanim u muzeju „Staro selo”.

Tradicionalna proizvodnja tekstila negde se održala i do sedamdesetih godina minulog stoleća, a tekstilne sirovine bile su biljne (od konoplje, lana, pamuka) i životinjske (ovčija vuna, kozja dlaka, svilena buba). Kad se sirovina preradi u vlakna, predstoje dalji poslovi: predenje, bojenje pređe, tkanje, krojenje, šivenje, pletenje, heklanje i ukrašavanje tkanina.

​

U zlatiborskim selima prednjačila je konoplja koju su uzgajali u konopljištima (dok su pamuk kupovali u gradskim dućanima), a od sirovina životinjskog porekla zastupljena je ovčija vuna, jer su se ovce uvek gajile u ovom stočarskom kraju. Sukno iz užičkog kraja izvozilo se još u srednjem veku, u Užicu je 1867. osnovana prva privatna fabrika za proizvodnju platna, vunenih štofova, čoje, ćebadi i sukna.

Posao svake domaćice bio je nekada i da preradom dobije vlakna, da prede, tka, plete, veze i napravi košulje, rublje i druge odevne predmete za sebe i svoje ukućane. Suknena odela i kapute šile su zanatlije, takođe od narodnog tekstila. Preslica, vreteno, tkački razboj bili su u svakoj kući. A sada samo još poneka starija žena u udaljenim selima čuva ih i katkad uzme u ruke (da vunu pripremi za pletnju džempera), podsetivši se na dane mladosti u kojima je to često radila.

Pojedinosti o tome kako je nekad tekstil u selima nastajao predočava u knjizi Snežana Tomić, da zaborav sasvim ne prekrije ova ženska narodna znanja.

Platno je, recimo, služilo za šivenje odeće za sve članove porodične zadruge. Tekstilno pokućstvo tkano je od konoplje, od nje su se spajali delovi odeće od platna i sukna. Od konopljanih niti su heklane čipke kojima su se ukrašavale ženske košulje, kao i čaršavi. Od grubo obrađenih niti tkane su torbe, zobnice, džakovi i oglavi za stoku.

Prerada vune započinjala je šišanjem ovaca, slede pranje, češljanje vune i grebenanje. Predenje, vekovima nepromenjeno, obavljalo se uz pomoć preslice i nekoliko vrsta vretena (na ručni i nožni pogon: ručno vreteno, kolovrat i čekrklija).

Ponekad je vuna u prirodnoj boji (bela i siva), ali se češće bojila, prirodno, korom i plodovima biljaka: crna se dobija kuvanjem jasenove kore, ruj daje bordo boju, braon je od kore stabla oraha, siva je nastajala kuvanjem kore i lišća jasena, zelena kuvanjem stabljike paradajza i paprike, teget kuvanjem semena i ploda aptovine, a svetle boje kad se kuva list lipe i dunje.

U zlatiborskom kraju se tkalo na horizontalnom razboju zvanom natra.

Ovde je vunena pređa korišćena za pletenje tkanina, delova odeće: najpre čarapa, priglavaka, nazuvica, rukavica, a zatim i prsluka i džempera.

– U periodu između dva svetska rata sve više u upotrebu ulaze pleteni prsluci, najpre bez rukava, a kasnije s rukavima (džemperi). Pletu se od domaće vune, na dve igle, pravim i obrnutim žersej bodom, pirinač bodom, bodom ruba... Izrada prsluka i džempera nikad nije prestala, a zastupljeno je i višebojno pletenje motiva. Tradicionalno umeće zlatiborskih žena da se bave izradom odevnih predmeta od domaće vune omogućilo je da se u drugoj polovini 20. veka u Sirogojnu razvije organizovano pletenje u okviru pogona domaće radinosti, da bi kasnije, unikatni džemperi, jakne, prsluci, šalovi, prema nacrtima kreatorke Dobrile Smiljanić, stigli i u vodeće metropole sveta. Danas je broj žena uposlenih u proizvodnji unikatnih modela „Sirogojno stila” neuporedivo manji, ali se neke i dalje bave pletenjem za otkup ili prodaju na otvorenom – napominje autorka.

Predstavljanje publikacije „Tekstilne sirovine Zlatibora” upriličeno je nedavno u amfiteatru muzeja „Staro selo”, u mirisu borova, po sunčanom danu na otvorenom, pored izloženih jastuka i vezenih košulja. U prisustvu gostiju, među kojima su bile i žene pletilje iz Sirogojna.

Recenzent knjige dr Milina Ivanović Barišić istakla je da samo neko vrlo inspirisan može da napravi ovako sadržajnu i zanimljivu knjigu, te da se proizvodnja tekstila može posmatrati kao jedan od značajnih segmenata kulture narodne zajednice. Po rečima dr Nedeljka Radosavljevića, naučnog savetnika Istorijskog instituta u Beogradu, koji je ovu knjigu nazvao vrednim delom, tekstovi u njoj bave se 19. i prvom polovinom 20. veka što je vreme demografskog oporavka Srbije, a sve te ljude trebalo je obući i obuti, odakle potiče potreba za tekstilnim sirovinama koje će potom zanatlije koristiti u svom radu. Tako da su domaća radinost i zanatska proizvodnja izneli taj demografski napredak. Vesna Todorovski, koja je osnivač klastera za revitalizaciju starih zanata iz Beograda, a umešna u izradi tkane odeće, govorila je o značaju negovanja davnih vrednosti, povezivanju tradicije i digitalizacije, te prikazala jastuke i košulje koje je izradila s floralnim motivima, kakvi su i na koricama ove knjige.

Pletenje proslavilo Sirogojno

Na kraju promocije autorka Snežana Tomić zahvalila je muzeju „Staro selo” kao izdavaču i Ministarstvu kulture koje je knjigu finansiralo.

– Ove sirovine su prerađene ženskom rukom, zahvaljujući ženama i danas postoji upotreba vunenih sirovina. A zahvaljujući pletenju i Sirogojno je unapređeno, pročulo se, opstalo, zahvaljujući tome i ovaj muzej je nastao – napomenula je Snežana.

Kozopredi za kozju dlaku

Pored toga što je u zlatiborskom kraju, uz ovčarstvo, gajenje koza bilo veoma razvijeno, prerada kozje dlake (kozline) nije bila uobičajena u domaćoj radinosti. Obavljale su to zanatlije mutavdžije, koje su još zvali kozopredima. Šišanje koza obavljano je u domaćinstvima, a kozju dlaku su prodavali seoskim i gradskim zanatlijama. Takva saradnja između odgajivača i zanatlija održala se do 1948. godine, kada je donet Zakon o zabrani gajenja koza.

Tri decenije muzeja „Staro selo”

Muzej „Staro selo” u Sirogojnu, koji svake godine pohodi desetine hiljada domaćih i stranih posetilaca, tokom jula je nizom programa obeležio tri decenije postojanja. Organizovana je i radionica o primeni i preradi tekstilnih vlakana, otvorena izložba fotografija Petra Otoranova o tridesetogodišnjici muzeja i održan 11. Vašar starih zanata i zanimanja.