Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

У априлу 1444. донесено је на будимском сабору решење, да се настави борба против Турака, и то са копненим снагама и са флотом. И доиста, 22. јуна кренула је из Млетака флота од 16 галија, 8 папских и 8 Републичиних, а две недеље доцније пошла је за њима и армада бургундског дуке. Та је флота имала задатак, да једним делом спречава прелазак турске војске из Мале Азије у Европу, а другим да на Дунаву помаже прелазак савезника на турско подручје. Уз савезничке лађе имала се придружити и грчка флота.

Прошлогодишња војна и ове спреме, о којима су се шириле сваковрсне вести, беху веома уплашиле султана Мурата. Он с тога реши, да чим пре понуди савезницима мир, вољан на велике уступке. За посредника изабра своју мудру жену Мару, деспотову кћер. Већ у марту ишао је један калуђер преко Дубровника и Сплита носећи Марине поруке оцу. Султан је нудио да деспоту поврати целу Србију какву је држао деспот Стеван. Жељан отаџбине, хотећи да Србији уштеди нова крвопролића и пустошења, која јој не би донела ништа више од оног што се већ нудило, деспот је брзо пристао на преговоре. Да би за мир придобио и Хуњадија, главу ратничке странке, деспот му је уступио неколико својих поседа у Мађарској. У Сегедину, крајем јула, заузимањем њих двојице, би склопљен мир на десет година. По том миру деспоту би повраћена Србија са 24 града, међу којима беху Ново Брдо, Голубац и Крушевац. Султан је пристао да плати 100.000 фиорина отштете и обавезао се уз то, да помаже краља Владислава са 25.000 војника у борбама против његових непријатеља. Једини уступак учињен султану био је тај, да му је Србија имала и даље плаћати стални годишњи данак.

Нема сумње, да је Хуњади имао право када је тврдио, да се таквим миром постигло више и много сигурније, него једном неизвесном борбом. Али је несумњиво и то, да је овај мир био потребнији Турцима него Мађарима, и да је пресекао једну велику акцију. Сегедински мир је чисто дело деспота Ђурђа. Он је желео да час пре васпостави Србију, држећи да је боље примити то што је већ на длану од оног што тек има неизвесно да дође. Он је видео и наличје рада хришћанске лиге и изгубио је многе илузије. Био је и сит вечитог преговарања, богорађења и свих сплетака, које су пратиле све дотадашње преговоре и спремања. Њему је, већ остарелом, било већ доста и крви и рата. А, што је најглавније, можда се није ни надао неком пресудном успеху знајући стање у Угарској, које је било далеко од тог да буде чвршће грађе од оног у Турској, ма какве иначе биле моменталне прилике у Муратовој царевини.

Одмах по склопљеном миру вратио се деспот у Србију. Већ 22. августа ушао је у Смедерево. Потрудио се одмах да поврати и Зету. Млечани нису пристајали да уступе оно што су били присвојили на Приморју. Бранили су се, да су то освојили не од деспота него од војводе Степана, који је био турски помагач и према том њихов заједнички непријатељ. Степан је, међутим, већ у јесен 1444. имао састанак с деспотом и измирио се с њим. Окружен са свих страна непријатељима, он је бар с деспотом хтео да обнови везе. Учинио је то, сем из старих породичних обзира и личног поштовања, још и с тога, што је знао да је деспот, због Сребренице, противник босанског краља. Степан је почетком 1445. год. вратио деспоту цео део Горње Зете с градовим Медуном, који је још држао у својој власти. Мало потом, на велико изненађење Млечана и Которана, појавила се пред Новим флота арагонског краља, која је дошла на позив Степанов као важна опомена за Млечане.

Међутим, међу хришћанима избило је велико незадовољство против Сегединског Мира. Налазило се, да је обустављена једна величанствена акција, која је у машти претстављала сјајне успехе за хришћанску ствар. Тврдило се, да се упустио сигуран плен. Кривица се сваљивала на деспота, коме се пребацивало да је био нестрпљив и себичан и који се једини користио победом. Међу незадовољницима главну реч је водио борбени и речити кардинал Цезарини. Са страшћу средњевековних хришћанских фанатика он је проповедао да се чим пре раскине мир. Дата реч и заклетва једном невернику нису требали да вежу правог хришћанина грмео је он, позивајући се на ауторитет цркве. Ратоборне поруке из Италије и активна опозиција Цезаринијевих присталица поколебаше двор да се одлучи на обнову рата с Турцима. Деспот се за то време упутио у Србију и није се залагао упорно, да спречи ту одлуку. На његов глас не би се, уосталом, много ни слушало, јер је опозиција и ударала у главном на његов утицај при мирољубивом решењу. Нашавши се у Србији он се решио на неутралност. С хришћанима није пошао, јер није хтео да погази уговор и јер није желео да и опет Србија постане ратно подручје, а са Турцима није могао.

Хришћанска војска стигла је 20. септембра 1444. у Оршаву и ту почела прелазити Дунав. Кроз Србију се није ишло. Једно због деспотова држања, а друго што се чинило, да је преко Бугарске непосреднији пут за Цариград. Хришћанска војска, већином коњица, бројала је 16.000 људи, којој се придружило 4.000 Влаха. Код Варне је дошло до одлучне битке 10. новембра. Са бројном надмоћношћу Турци су страховито поразили хришћане. Погибоше краљ Владислав и многи угледни мађарски великаши, међу којима и Кардинал Цезарини. Спасао се Јанко Хуњади са малим бројем војника. Понесен победом султан је љуто казнио све оне, који му се беху замерили. Уплашене јадранске републике, Млеци и Дубровник, похиташе да оправдају своје учешће бацајући сву кривицу на папску курију. Деспот Ђурађ остао је поштеђен. Шта више, имао је и извесног утицаја на Порти. Дубровчани, на пример, захваљују само њему што је султан 1447. год. склопио с њима мир.

На вести о хришћанској катастрофи под Варном био се нарочито уплашио краљ Томаш. Он се одједном видео осамљен, замеривши се не само Турцима, него и деспоту и војводи Степану. Једини наслон чинило му се да може наћи код Млечана. Он је с тога и покушао ступити с њима у ближе везе. Нудио им је, поред продужења савеза против Степана, неке градове око Пољица, а тражио је, у исто време, и коначишта код њих у случају невоље. Млечани су му обећали само ово последње, а остало су све љубазно отклонили бојећи се ма каквих уговорних обавеза, које би их могле довести у нове сукобе. Краљ се обраћао и папи, иако му овај није могао пружити стварне помоћи. На папској курији радо су прихватали сваку "заблуделу овцу", која се враћала у крило римске цркве, а нарочито људе на тако високим положајима, као што је био Томаш. Њега су желели задржати посебно још и с тога, да се један балкански владар нађе опредељен више за ствар хришћанске лиге. Да појача краљев углед папа Евгеније је 29. маја 1445. накнадно легитимисао други брак његова оца. Тако Томаш није више могао бити означаван као "незаконити" син. Другим актом папа је развео краљев брак са женом пучанком. Тим је Томаш мислио поправити свој лични углед код племства; у народу, међутим, само га је погоршао. И оно проверавање и овај неоправдани раскид са женом још више су отуђили народ од двора, који ни иначе није био много популаран, и тумачени су само на краљеву штету.

На источној страни краљ је с Иванишем Павловићем био продро дубоко у области војводе Степана. У лето 1445. очекивало се у Дубровнику, да ће њихове војске преко Јасена избити све до Требиња. Под њиховим притиском Степан је 23. августа склопио мир с Млечанима одрекавши се и Омиша и Бара. Добио је натраг само своје приватне поседе у Млецима, Задру и Котору и исплату такозваних которских доходака. После дужих преговора измирио се Степан у мају 1446. и са босанским краљем. Овога су забрињавали турски успеси и несређено стање у Мађарској, а у великој мери бојао се и због поузданих вести, да савезник и заштитник Степанов, краљ Алфонз Арагонски, по традицији напуљске куће, поставља своју кандидатуру на упражњени мађарски престо и да мисли са Степанова подручја, са Неретве и преко Босне, успоставити везе са Мађарском. У Милодражу, 19. маја, дошло је до састанка између краља и Степана. Да измирење буде што чвршће краљ Томаш се оженио Степановом ћерком Катарином. Овом везом добили су несумњиво обојица. Краљ је добио као сродника најмоћнију личност тадашње босанске државе, а Степан је овим потезом повратио сав свој изгубљени престиж због последњих неуспеха. Њих двојица, здружени, били би стварни и моћни господари босанске државе.

Били би доиста, али нису били. Измирење између краља и Степана покварило је односе између Степана и деспота. Ђурађ није прежалио Сребренице и за време борби између краља и хумског војводе он је поново повратио. Босанци су је затим преотели. Тај богати град остао је стално као јабука раздора између Босне и Србије и сав је обливен братском крвљу. Деспот није крио своје непријатељство према Томашу. Кад је почетком марта 1448. продрла једна повећа турска војска у Босну и Херцеговину све до Неретве, корчулански кнез Петар Соранца јављао је у Млетке, да он мисли како је тај нападај дошао по жељи деспота Ђурђа, "пошто су се недавно поменути (деспот и Степан) у велике разишли". Турска војска, која је упала у Босну, разделила се у две групе. Једна је остала да ратује по Босни, а друга је кренула против Хрватске. Турско ратовање у Босни трајало је више од шест недеља. Бојећи се да се Турци не обрну и против њега Степан је напустио свог зета и пришао деспоту. У јуну је између њих склопљен и писмени споразум. Односио се, по свој прилици, не само на Босну, него и на Зету, у којој се деспот, сад помаган од Скендер-бега, још увек носио с Турцима. Удружена деспотова и војводина војска потукла је краља Томаша 16. септембра код Сребренице.

Војвода Степан сматрао је, да се после те победе његов положај видно изменио на боље и на више. После те победе он се осетио као моћнији и хтео је да то и обележи. Вративши се с тог бојног похода он се прогласио херцегом од Св. Саве. Назив херцега, који је некад носио моћни Хрвоје, чинио му се однекуд већи од чина великог војводе, ваљда зато што је био необичнији. Титулом "херцега од Св. Саве" Степан је хтео да свој нови чин веже за једно веома популарно име народног култа. Гроб Св. Саве са Милешевом налазио се, доиста, у његовој области и био је изузетно штован; ту се, као што смо напред изложили, крунисао и Твртко I за краља Босне и Србије. Ова титула имала је да створи известан морални престиж њеном носиоцу. Степан је, уз то, хтео да се њом истакне као нека врста владара и нарочито као самосталнија суверена личност. Ту титулу Степан је узео негде око 10. октобра 1448. Нарочит његов посланик беше опремљен у Дубровник, да то јави кнезу и влади. Дубровачка господа решила су 17. октобра, да честитају војводи нови чин.

Занимљиво је, да је Степан, тражећи везе на више страна, дошао у додир и са аустриско-немачким царем Фридрихом III. У једној повељи од 20. јануара 1448. каже се, да се војвода обратио цару с молбом, да му тај потврди све његове по имену побројане посаде, како је то раније учинио Сигисмунд његовом стрицу Сандаљу, а краљ Албрехт њему лично. Степан се обратио цару као тутору малолетног краља Ладислава, а за своју већу сигурност. Учио је то преко краља Томаша, с којим је тад још стајао добро, и мађарски пријатељи краљеви посведочили су војводине наводе и омогућили му издавање дипломе. Једно време се веровало, да је цар Фридрих дао Степану и херцешки назив. У изворима о том нема трага, а у јесен 1448., пошто се Степан завадио с краљем, то би било и мало вероватно. Ненародски облик назива херцег дошао је нама не из немачког (Herzog), него по мађарском облику. Степанова област хватала је у то време од бококоторског залива до Праче и од Цетине до Мораче и Лима. Главно место беше му питоми Благај на врелу Буне у мостарском Бишћу. По њему је читава његова област добила име Херцеговине, које улази у промет педесетих година XV века.

Краљ Томаш је то одвајање примио тешка срца, али није могао да га спречи. С муком је држао око себе и осталу господу. Да се покаже реван католик он је придобијао за римску цркву извесну властелу, али му се најутицајнија није одазивала. Сама папска курија знала је за то и папа Евгеније IV писао је 1446. год., да је угледни Петар Војславић, господар Доњих Крајева, "једини кнез католик у оним странама". Остали су мање-више остајали у својој вери. Кад је у августу 1446. дао синовима војводе Иваниша Драгишића град Кључ са облашћу краљ им је обрекао, да им се поклон и вера неће све дотле порећи, док им кривица не би била испитана "господином дидом и црквом босанском и добрими Бошњаними". Краљ се ориентисао према Риму из чисто династичких и политичких разлога, али се није могао сасвим отворено супротстављати расположењу у народу. Трудио се, ипак, да колико може делује у интересу католичке цркве. И он и жена му подизали су нове цркве, у Врандуку и Врилама; давали су повластице црквама и манастирима; употребљавали за све поверљиве послове свештена лица. Хварски бискуп Тома, папин легат, био му је главни саветодавац и сарадник. Извесни фрањевачки редовници осуђивали су и поред тога краља, што не показује више енергије према иноверцима. Краљ је с тога морао да објашњава папи своје држање. Он је уверен католик, али мора да рачуна са осетљивошћу народа, у ком је број некатолика велики. Он ради постепено и чека своју прилику, а дотле мора трпети и примати и друге, да их не би изазвао против себе и остао без престола. Бискуп Тома потврдио је краљеве речи и папа је разумео и извинио Томаша. Чак је 30. јула 1446. препоручивао мађарском двору да му се нађе на помоћи. Неуспеху католика допринели су и ово време и раздори међу самим фрањевцима, који су потицали из материалних мотива; а уз то и неуспеси Мађара. Иваниш Павловић, који се био определио за Рим, напустио је ускоро ту ориентацију. Код многих лица у Босни вера није била ствар истинског опредељења или чврсте традиције, него фирма која се мењала према политичким приликама и потребама. Иако је папа желео и трудио се, да католичкој ревности даде више ауторитета ма и употребом силе успех је постепено, с новим развојем прилика, бивао све мањи. Наивно је било чак с његове стране, кад је 1. фебруара 1448. затражио од Томе, да покуша поново срећу код војводе Степана и Иваниша Павловића, па ако не успе да их анатемише, а њихове земље уступи присталицама католичке цркве. Како су се у Риму мало знале праве прилике у земљи и како су овакве поруке далеко од сваке реалности!

Краљ Томаш је 1448. год. покушавао, да ухвати ближе везе са краљем Алфонзом, али није имао правог успеха. Обраћао се узалуд и деспоту Ђурђу. После се тужио, да су му тај споразум у два маха спречили дубровачки људи у Србији. Деспотова војска узела је у јесен те године не само Сребреницу, него је продрла уз Дрину све до Вишеграда. Ненадним препадом почетком 1449. год. краљ је поправио положај на тој страни и поново освојио сребренички рудник.

Поред Мађара све већу активност показивали су на Балкану нарочито Млечани, обоји изазвани турском агресивношћу. Млечани су јасно видели немоћ балканских држава, да се одупру турској најезди, па су решили да ту њихову слабост искористе за своје учвршћивање на Приморју. Јављали су се као хришћански пријатељи, жељни да помогну. Њихове услуге нису биле велике, као ни средства која су улагали. Они нису уопште имали ни веће снаге ни смелијег замаха. Радили су намало, али истрајно, и што би уграбили ма на који начин тешко су испуштали из рука. Пошто су добили далматинско приморје и острва, затим Боку и зетску и албанску обалу, хватали су корена у Грчкој. Изгледало је једно време као да постоји извесна подела рада између њих и Мађара. Док су ови развијали своју активност у главном на дунавској линији Млечани су се хватали Приморја и врло ретко улазили дубље у његову позадину.

У Приморју, како смо видели, њихово увлачење довело је до оштрих сукоба. Са српским деспотима водио се прави рат, исто као и са војводом Степаном. Од 1445. год. против њих се дигао и Скендер-бег споразумевши се са деспотом Ђурђем. Деспот је и војнички помагао Скендер-бега. Упутио је у Зету свог војводу Алтомана са знатном војском од 12.000 људи. Тобожњи хришћански заштитници трошили су хришћанску снагу истина мање него Турци, али са истом себичношћу. Против Млечана се дигоше многа угледна братства Зете и Албаније, а међу њима чак и дотле верни Црнојевићи. Сама млетачка сињорија признаваше у мају 1448., да су им тамошњи поседи "у очигледној опасности". Бојала се нарочито, да се Ђурђу и Скендер-бегу не придружи краљ Алфонз. Ради тога беху уценили Скендер-бега. Препоручивали су свом намеснику у Скадру, да ступи чак у везе с Турцима и да са њиховом помоћу гледају "избацити Скендер-бега не само из Албаније, него и са света". Са свом вештином гледали су да придобију поново одметнута угледна племена, а нарочито Дукађине и Стевана Црнојевића. Можда та подземна ровења или неспособност деспотова војводе Алтомана изазваше пораз деспотове војске. То, наравно, из основа измени цео положај. Деспот није постигао ништа, а осамљени и од Турака угрожени Скендер-бег пристаде на мир под цену повишења годишње помоћи.

Најкрупнији догађај у балканској историји овог времена био је велики поход Јанка Хуњадија против Турака. Мађари су хтели на сваки начин поправити недаће пораза код Варне и још једном, у великој офанзиви, истргнути Турцима инициативу. Извесни хришћански владари још нису напуштали мисао, да се настави недавна хришћанска коалиција против Турака и да се, по могућности, и прошири. Деспот Константин Драгаш из Пелопонеза настојао је живо, да оспособи Грке за борбу. Одржавао је везе и са деспотом Ђурђем и да се што више приближе удао је у зиму 1446. своју синовицу Јелену, кћер деспота Томе, за најмлађег деспотова сина Лазара. Сватови су ишли преко Дубровника. Један њихов спор са једним дубровачким заповедником лађе, која је превозила сватове, оставио је трага и у нашој епској народној поезији, само што се у песми тај спор пренео на деспота Ђурђа лично и проширио се у сукоб са самим Дубровником. Нарочито су оживеле наде на обнову хришћанског савеза откад Јанко Хуњади, од јуна 1446., постаде гувернер мађарске краљевине. Он је био и сувише познат као огорчени противник Турака и као хришћански витез борац који је поставио као циљ живота да се носи с њима. Али, и поред све опасности, која је очевидно претила од Турака, стари савез није могао да се обнови. Сам папа Никола V желео је, да Угарска, пре нових авантура, среди своје односе са немачким царем Фридрихом III; Млеци су имали неприлика не само у Зети и Албанији него и у северној Италији. Да би постигли што желе они су чак улазили у везе с Турцима, као примера ради у Скендербеговом случају, и нису били поуздан друг за нове и опасне коалиције. Није се одазвао ни Алфонс V. Природна је ствар, да се под таквим условима није хтео да излаже ни деспот Ђурађ. У толико пре, што је имао несвршених послова и у Босни и у Зети. Једини који беше спреман да се придружи Хуњадију био је Скендер-бег.

Почетком септембра 1448. прешао је Хуњади с војском од 70.000 људи у Србију и позивао деспота да му се придружи. Деспот му је, преко свог "ризничког челника", т. ј. министра финансија, Дубровчанина Паскоја Соркочевића, објашњавао своје уздржавање. Хуњадијева војска била је, доиста, велика и снажна, с већим делом коњице, али је деспот ипак сумњао, јер је и турска снага била импозантна. Сем тога, он се од целог тог похода није надао некој већој непосредној користи за Србију. Ослобођење од турског притиска водило би га у све већу зависност од Мађара, који су, исто тако, били непоуздани пријатељи. Држање краља Томаша не би могло бити онако према деспоту и Србији, да су Мађари хтели показати како не желе сукоба и слабљења својих пријатеља на изложеним местима. Од похода на Варну односи између деспота и Мађара били су уопште осетно охладнели. Деспот је овог пута отишао чак тако далеко, да је преко Соркочевића обавестио султана и о преласку мађарске војске и о њеној снази. Султан Мурат, који се у то време налазио под Кројом у Албанији, напустио је одмах опсаду тог града и пошао у сусрет Мађарима.

Љут што није придобио деспота за савез Хуњади је пустио својој војсци, да се понаша у Србији као у непријатељској земљи. Огромна војска, са 2.000 кола, имала је великих потреба и њен пролазак, да су односи били и срдачнији, не би био изведен без сукоба и терета за становништво. Мађарска војска је прошла кроз Крушевац, одатле кроз Јанкову Клисуру (која отад и носи то име) и Топлицу на Косово. Кад је 17. октобра Хуњади избио на Косово затекао је већ турску војску, још већу и боље опремљену, под заповедништвом самог султана. Турци су једним делом заобишли хришћане и ударили им с леђа. У најодлучнији час битке прешао је влашки војвода Дан са 8.000 својих Влаха из мађарске у турску војску. Та издаја пренела се, после, у народном предању, на прву косовску битку између Срба и Турака. У страховитој борби, која је трајала три дана, Мађари су били потпуно потучени. Изгубили су 17.000 мртвих јунака. Међу погинулима налазио се и Хуњадијев сестрић, Јањош Секељ, у народним песмама познат као Бановић Секула, хрватско-далматински бан Фрањо Таловац, и многи други. Помен о тој погибији сачувале су многе народне песме, а нарочито далматинске бугарштице, а у народу се и до данас одржала узречица: "Страдао као Јанко на Косову".

Разбијена мађарска војска прште на разне стране. Неки доспеше у Зету, а неки чак до Дубровника. Главни део бежао је преко Србије. Деспот је издао наредбу, да се прости бегунци пропусте, а да се на сваки начин ухвати главни вођа, сам Хуњади, кога је чинио одговорним за све штете. Кад је Хуњади доиста био ухваћен спроведен је у затвор, у Смедерево. Данас није лако утврдити шта је искусног деспота могло определити на тај неполитички корак. Ма колико да су биле велике штете које су Мађари нанели Србима још су могле доћи веће, ако се стану светити и ако се прометну у отворене српске непријатеље. Овакав корак није одговарао ни дотадашњој политици деспотовој, који се трудио да се не замери ни једној ни другој страни, ни Турцима ни Мађарима. Овим поступком деспот се, ипак, није додворио Турцима, јер им није издао Јанка и јер је наставио погађања с Мађарима; а код Мађара је, као и код многих западних држава, изазвао оштру осуду. У далматинској епици остало је о том неколико трагова. Једна бугарштица назива чак деспота "невјером" и даје на уста Хуњадијеве жене овакав прекор на његов рачун:

Има поузданих података, да је то већ остарели деспот учинио под туђом сугестијом. Као виновници помињу се Соркочевић и његов земљак Дамјан Ђорђић. Сам Хуњади тужио се Републици, "да су та двојица подјаривали зле намере између њега и деспота, из чега су произашле најгоре последице и у самој битци косовској и у Хуњадијеву заробљењу".

На глас о том састаше се одмах, крајем новембра, угарски сталежи у Петроварадину, да већају како да ослободе Хуњадија. Двојица њихових изасланика, после дужих преговора, склопише у Смедереву уговор са овим главним тачкама: 1) да се забораве сва стара непријатељства, 2) да се Угарска обавеже помагати Србију против непријатеља, 3) да у будуће мађарска војска неће пролазити Србијом сем по позиву, односно Србима у помоћ, 4) за учињене штете Хуњади ће платити 100.000 дуката, и 5) да се деспоту врате сви његови поседи у Угарској сем оних, које ће као мираз добити деспотова унука Јелисавета, јединица грофа Урлиха Цељског, која би се имала удати за једног Хуњадијева сина. Тај будући зет остао би као таоц код деспота све док његов отац не изврши примљене обавезе. После тог уговора пуштен је Хуњади на слободу и на сам Бадњи Дан стигао је у Сегедин, где су били на окупу забринути мађарски великаши.

Дубровачкој Републици, као мађарском вазалу, било је веома непријатено држање Соркочевићево. Она је, с тога, да умири Мађаре, издала нередбу којом забрањује свима својим грађанима, да од 1450. год., за три године унапред, ниједан од њих не сме ићи у мисијама туђих владара, нити се придружити ма којој војсци изван деспотовине. Та мера је била рђаво примљена у Смедереву и деспот је, као одговор на њу, повисио царине дубровачким трговцима по својим рударским местима и опозвао многе своје повластице дубровачкој трговини. Соркочевића је задржао и даље и употребљавао га за поверљиве дипломатске мисије. Да покаже колико је полагао на њега дао је чак у зидине Смедерева урезати његов грб.

У Мађарској се беше, међутим, створила доста јака опозиција против Хуњадија, која је налазила да је он главни кривац за оба тешка пораза Мађара, и код Варне и на Косову, и да се њему не може даље поверавати судбина и част мађарске војске. Да би могао смирити незадовољство у Угарској и повратити посрнули углед требало је Хуњадију да се осигура од турских нападаја. С тога посла посебно посланство деспоту, да овај посредује код султана. Деспотов план био је, да се склопи мир на мало дужи рок, бар на седам година; да за то време Србија и Влашка плаћају султану половину данка, а Босна цео; и да се дозволи становништву тих Турцима вазалних земаља да одржавају с Мађарима привредне везе. Сем тога деспот је желео, да тај мир обухвати и Византију. Ако се не би хтело примити да само Босна плаћа цео данак, деспот је пристајао унапред да у тој тачци попусти, да цео данак плаћају све три поменуте државе. Мађарски сабор одбио је у лето 1449. тај план, налазећи да унизује углед њихове државе. Деспот није улазио у даља објашњавања, знајући да Турци, после победе, неће бити много попустљиви, а врло вероватно се бојао, да и не изазове њихово подозрење против себе. Тим се деспот поново замерио Мађарима, који су у својој узбуђености после тако крупних недаћа били нарочито осетљиви.

У односу према Византији, с којом је имао и породичних и привредних веза, деспот се трудио да буде не само исправан него и прави пријатељ. Цариградски бедеми носе на два места јасне помене о том, да је деспот својим средствима помагао обнављање цариградског зида, да би га оспособио за одбрану. Радио је то управо у оно време, кад је одбијао да суделује у мађарском походу, 1447/8. године. Ст. Новаковић је дао тачно објашњење за ту политику. "Не могавши наћи коначно спасење српске државе у савезима преко Дунава, који су у самом зачетку гризле свакојаке политичке болести, седи се деспот бацио на последњи бедем источног хришћанства. И он је помагао да се тај бедем утврђује без сумње не што је мислио да се може одбранити, него што је видео да је ту био почетак и да ће ту бити свршетак велике балканске драме". На византиски престо дошао је почетком 1449. год. Константин XI Драгаш, син српске племићке и са јасним српским обележјем у имену, али као штићеник султана Мурата.

Да би оправдао свој пораз Јанко је један део кривице пребацивао на деспота. Он је на њ био киван и ради оног заточења; и што му још ни крајем 1449. год. не беше вратио сина из таоштва; и ради неуспелих преговора за мир; и ради примљених финансиских обавеза. Желео је с тога, да уговор с њим раскине и да добије разрешење због положене заклетве. Мађарски сабор налазио је, с њим заједно, да је смедеревски уговор "изнуђен". Такво мишљење казао је јавно и папа Никола V у својој були од 12. априла 1450., којом је ослободио Хуњадија од заклетве. Чим је на тај начин добио слободне руке Хуњади је освојио деспотова добра по Угарској, а његове је чиновнике растерао.

Против деспота радио је и у мађарским круговима и на папској курији и босански краљ Томаш, у нади да би га могао потиснути с подручја Босне. Он је отворено устао против деспотових планова за мир с Турцима налазећи да су уперени против Босне. Израдио је код Мађара, да један посебан суд испита спор између њега и деспота, тражећи да му деспот врати што је био узео. У Добоју, 11. новембра 1449., склопио је, с тим у вези, посебан уговор с мачванским баном Јаношем од Корога, којим се обавезивао на заједничку дефанзивну борбу против Турака и на оданост Хуњадију и Мађарима. У Дубровнику се с тога очекивао рат у Босни у најскорије време. Мислило се, да ће га почети херцег Степан било непосредно против краља, као турски присталица, или посредно против његових људи у Хуму. И Папа Никола упутио је 26. јануара 1450. писмо оданим великашима, да прискоче у помоћ, ако их позове његов легат у Босни, бискуп Тома. Атмосфера рата већ је постојала. У лето 1449. беше отпочео рат између Млетачке Републике и краља Алфонза. Херцег Степан је, као савезник напуљски, ушао у борбу, коју би, вероватно, некако избегао, да су му Млечани хтели повратити нешто од раније присвојеног земљишта, што је он од њих тражио.

У марту 1450. покушали су пријатељи да посредују између деспота и босанског краља. Сам папа је овластио острогонског надбискупа да делује у том правцу. Али без правог успеха. Непријатељства су трајала и даље, само нису узимала оштрији облик.

Папа Никола V залагао се иначе искрено за Томаша. У лето 1450. он је дао опрост грехова свима онима који буду у његовој војсци "за одбрану и покоравање његових непријатеља". А као ти непријатељи означени су не само Турци, него и "манихејци", "јеретици", т.ј. православни и богумилски поданици и суседи краљеви. Краљев покушај оштрије акције против властитих поданика није му донео жељених резултата. Људи су се махом разбегли у суседне земље, а највише у Хум, под Херцегово окриље.

За то време Балкан је страдао. Турска војска коју је водио сам султан, беше притисла Албанију и довела Скендер-бега у врло тежак положај. Али се он, помаган од Млечана, Дубровчана и других хришћана с мора и приморја, овог пута одржао, иако с много жртава. Његова храброст направила га је веома чувеним у целом хришћанском свету; мало је јунака имало његов глас. Ово турско ратовање утицало је, па је у лето те исте, 1450., године дошло до мира између краља Алфонза и Млетака. Први је уговором о миру обухватио и Херцега као свог савезника, док је Томаш, као нека врста посредног саучесника, потврдио мир обема странама. Узалуд су остала и Алфонзова и Степанова настојања, да Млечани поврате Херцеговини Омиш. Наскоро после склопљеног мира, под притиском јавног мишљења, краљ Алфонз је радио на том, да се створи нов хришћански савез, у који би, поред њега, ушли и Млечани. У тај савез он је крајем 1450. позвао и Херцега.

Али је Херцег убрзо ушао у друге авантуре. Његови односи с Дубровником постајаху из дана у дан гори. Пограничне размирице развише се у праве сукобе. Степан је, уз то, водио једну економску политику, која је хтела што већу еманципацију Херцеговине од дубровачког тржишта. Отворио је чак 1449. год. у Новом и прву нашу фабрику чохе. Дубровчани су се, поводом разних Херцегових мера, потужили и мађарском краљу, па су упутили и посебног посланика на мађарски сабор. Желели су, да краљ Томаш добије посебан мандат за решавање тог питања и да Мађари упуте у Босну и једног посебног изасланика, који би показао интерес за ово питање. Радили су против Херцега и код папе, тражећи помоћ и духовну потпору. Мађарски сабор, са Јанком Хуњадијем, прихватио је дубровачке молбе. Херцег је, обавештен о том, тражио ослонца код Порте и молио од султана дозволу, да може, према потреби, напасти Дубровник.

За ово време беше умро султан Мурат II (4. фебруара 1451.), а на престо је дошао његов син даровити, борбени и веома предузимљиви Мухамед или Мехмед II, који ће из основа изменити карту Балкана. У Дубровник стиже вест, да је нови султан дао слободно руке Херцегу, пошто Република признаје врховну власт њему непријатељског мађарског двора. Уплашени Дубровчани обратише се хитно старом деспоту, да се овај заузме за њих и на Порти и код Степана. Мађарски посланик, који је био дошао Степану, није постигао много, исто као ни посланство краља Томаша. Дубровчани су се, у невољи, обратили поново и мађарском и босанском двору и далматинском бану Петру Таловцу тражећи стварну војничку помоћ или што непосредније посредовање. Позивали су Хуњадија, да он лично дође у Босну. Том приликом могао би освојити град Ходидјед, који су Турци држали, и пресећи учвршћивање Турака и турског утицаја у тој области.

Краљ Томаш није се за њих могао енергичније заложити. Њему је тај спор између Херцега и Дубровника изгледао чисто локалан. Место на југ, он је сву своју пажњу обратио на исток, стално са непријатељским ставом према деспоту. Крајем априла 1451. тражили су његови посланици у Млецима, да Република остане неутрална у рату, који ће Босна доскора имати са деспотовином. Млечани су им обећали не само то, него још и своје посредовање код султана, да се Турци за то време не би обрнули против Томаша. То обећање није било од неког значаја, пошто ни сами Млечани нису стали Бог зна како на Порти. То се, у осталом, видело врло брзо, кад су турске чете упале у Босну изненада и нанеле тамо много штете. Дубровчанима није могао помоћи ни бан Петар, који је имао пуне руке посла у Хрватској и који је уз то био у завади и са Хуњадијем и са краљем Томашем. Он је, шта више, сам молио Дубровчане, да посредују за њ код моћног мађарског намесника, а са Томашем се сам носио не без успеха. Млетачка Република, којој су се обраћали за помоћ и Херцег и Дубровник, остала је неутрална, али је штетила Дубровчанима у толико, што није давала њиховој флоти слободан размах у Боки Которској и спречавала, да се Херцег с водене стране снабдева храном и оружјем.

Формални рат између Херцега и Дубровника почео је тек крајем јуна 1451, иако су сукоби били учестали од јесени прошле године. Војнички Дубровчани нису били дорасли Степану, а знали су добро и то, да ће они, ма како се рат водио, претрпети већи део штете. За сам свој добро утврђени град они се нису бојали, али су страховали за цело подручје ван градских зидина и за своју трговину и њене везе. С тога су преклињали Хуњадија, да лично дође у Босну; "то је пут нашег спасења", говорили су скоро с очајањем. Хуњади је помишљао на то и чак обећавао. Ако он не би могао доћи Дубровчани су молили да бар пошаље своју војску, којој би се, с босанским четама, ставио на чело краљ Томаш. Али да би се то постигло требало је да дође до измирења са деспотом.

За новог султана Мехмеда II веровало се, да има извесних обзира према деспоту због деспотове ћерке, умне султаније Маре, која је васпитавала Мехмеда и коју је он веома ценио. Због сукоба са Мађарима деспот се и сам био знатно приближио Турцима, мада између њих никад није било правог узајамног поверења. Сам је Хуњади везао свој долазак у Босну за измирење с деспотом; и сам Томаш видео је, да без тог не сме да се упусти ни у какву тежу обавезу. И он је молио Дубровчане да посредују за мир. Ови су то одмах прихватили и почели рад.

Дубровачка војска претрпела је 1. јула код Томбе потпун слом. Република је одмах потом понудила Херцегу мир, али је његово тражење, да му се поврати Конавље, онемогућило непосредни споразум. Отишло се на арбитражу пред Порту. За то време Дубровчанима је пошло за руком да измире деспота и краља Томаша. Цена измирења био је повратак Сребренице, која је дошла у деспотове руке крајем јула. Дошло је потом и до споразума између деспота и Мађара. То је учинило, да су Дубровчани дигли главу и почели тражити од пријатеља, да их не само заштите, него и да им обезбеде добијање Херцегове жупе Драчевице и града Новог. Отпорност Дубровчана појачао је и раздор у Херцеговој породици. Херцег Степан био је све више него човек чврста карактера и моралне исправности. У ово време љуто је увредио своје најближе. У Херцеговину, са неким трговцима из Фиренце, беше дошла и једна лепа дама, нека дона Јелисавета, коју Херцег заволи и уведе у свој дом. Сва је породица скоро устала против те везе, и мајка, и жена Херцегова, и његов најстарији син, кнез Владислав. У Дринаљеву, 15. августа 1451., потписао је Владислав савез са Дубровчанима против свог оца и одмах отпочео борбу. Овај породични скандал прочуо се по многим странама ондашње јужне Европе, па је рано постао предмет народне поезије и народног причања. Охрабрени овим савезом и измирењима између деспота и краља Томаша Дубровчани нису више наваљивали са онаком упорношћу, да Хуњади дође у Босну. Кад је овај, по њиховој ранијој жељи, изјавио да би дошао тамо са 20.000 војника, али да пре тога желео знати колико ће Дубровчани допринети финансиски за ту експедицију, они су чак одговорили како то тражење није исправно, пошто је Дубровник део мађарског краљевства, па је мађарска дужност да га сами бране. Место да дају новац за ту војску они су дошли на другу мисао. Деспот, краљ Томаш и Дубровник имају понудити султану 150.000 дуката за Херцеговину, па да тако, лакше и брже, реше цело питање. Деспоту се нудила Херцегова област до Дрине, Дубровник би добио Драчевицу, Требиње с Површи и Лугом и жупе Врм и Врсиње, а краљ остатак Херцеговине. Република је пристајала да плаћа Порти и онај харач, који јој је давао Степан. Против Херцега они су придобили и хумског војводу Иваниша Влатковића. После дужих преговора склопљен је 18. децембра 1451. у Бобовцу савез између краља Томаша и Дубровчана. Краљ је обећао да ће одмах напасти на Херцега, а Дубровчани су му за издржавање војске дали 6.000 дуката. Он је њима признао, и теоретски уступио, Врсиње и Драчевицу, сузивши знатно њихове раније територијалне захтеве.

Али за то време стигло је и турско посредовање. Посебан изасланик, Амурат, "роб цара турског", дошао је у јануару 1452. у Дубровник с три Херцегова човека, да на лицу места извиди и реши спор. Формално се доспело до неког споразума, али чим се Турчин удаљио дошло је до нових непријатељстава. Инцијативу су дали Дубровчани, који су желели да искористе с више добити створене савезе. Помаган од њих и војводе Иваниша Влатковића кнез Владислав је био притеснио оца у великој мери. Отео му је и главни град Благај и неколико других утврђених места. У пролеће Владиславу је стигао у помоћ од стране краља Томаша и војвода Петар Војсалић. Чинило се у један мах, да је Херцега сасвим оставила срећа и да је његов слом постао неизбежан. У часу тешке депресије он се одлучио на необичан корак. Обратио се Млечићима и понудио им, да они поседну Неретванску Крајину. Стари непријатељи Дубровника, а сад љубоморни због њихових трговачких веза и успеха, Млечани су прихватили тај позив. Узалуд су били сви протести и краља Томаша и кнеза Владислава. Дубровчани су, огорчени, позивали Томаша да то млетачко уплитање спречи силом. То је, говорили су они, прва тачка са које стари мајстори мисле да продиру даље у Босну. Тако су некад, узевши само по једну тачку, освојили Далмацију, Зету и Ломбардију. Прогнати их треба чим пре, док се још нису учврстили. Краљ је доиста посредовао. Сам је лично дошао у Горицу и упутио војску према Крајини. Његови људи протерали су млетачку посаду из Дријева и скинули им заставу. После тога краљ се повукао у Босну не предузимајући ништа више, на велико изненађење Дубровчана. Чак и кад се поново вратио у Хум остао је пасиван. Имао је и разлога. Односи у земљи и у суседству били су тако заплетени и помућени, да је сваког часа могло доћи до неких непредвиђених опасности. Турци нису мировали, и Томаш је стално од њих зазирао. На Степановој страни, као његови противници, јавише се бан Петар Таловац и чак Урлих Цељски. Дипломатска вештина Херцегова није била мала, и ко зна, мислио је краљ, кога он све може кренути против њега. И с тога је налазио као најмудрије не излагати се сувише и очувати слободне руке.

Султан Мехмед II, веома образован и уман владар, са знањем неколико језика, међу којима и српског, који је научио по свој прилици од султаније Маре, био је човек веома смео и широких потеза. Ученост му није спутавала вољу; чинила га је само прилично скептичним и нимало религиозним. Није трпео дволичне односе, нити се лако задовољавао компромисима. Његова је мисао била да створи снажно, централистичко Османско Царство под турским вођством и с турским обележјем и да учини крај колебању малих и недовољно лојалних балканских господара. Од тих свих владара он је, из почетка, имао највише обзира према деспоту Ђурђу. Као посредник је служила султанија Мара, деспотова кћи, васпитачица Мехмедова, која му је отворила европски свет. Обновио је одмах уговор са деспотом и посредно, преко Маре, дао је Србима на управу Топлицу и Дубочицу. Обновио је на почетку своје владе уговоре и са осталим суседима, желећи да се понајпре потпуно снађе у пословима и учврсти личну власт.

Султанова пажња према деспоту и Мари није остала незапажена. Дубровчани су честитали Ђурђу, а босански краљ се реши да се с њим нагоди. После извесног отезања и нагађања и једне турске демонстрације он је ипак, у јулу 1454., вратио деспоту Сребреницу, иако тешка срца. На споразум су се одлучили чак и Мађари. У Смедереву 7. августа склопљен је уговор о измирењу између деспота и Хуњадија. Да би то измирење постало што трајније извршена је том приликом веридба између Матије, млађег Хуњадијева сина, и десетогодишње деспотове унуке Јелисавете Цељске. У то време деспот је био и један између понајмоћнијих магната Угарске. Имао је као своје градове Мункач, Сатмар, Дебрецин, Бечермен, Кулпин, Митровицу, Сланкамен, Земун, Бечеј, Бечкерек, Крашов и Вилагош. Деспотовим посредовањем склопљен је најпосле и мир између Турака и Мађара са трајањем од три године (објављен 7. фебруара 1452.). По том уговору и деспот и босански краљ били су обавезни да плаћају Турцима данак; али, у исто време, обојица су остала у државноправној зависности од мађарског краља.

Једино није могло да дође до смиривања између Срба и Млечана у Зети. Деспотова војска настављала је ратовање под вођом Алтоманом, помагана од извесних зетских племена и у тај мах и од Паштровића. Ови су хтели да се освете Которанима, на чији су захтев млетачке власти дале покрчити њихове винограде. Али у лето 1451. пође Млечанима за руком, да митом и обећањима придобију поново Стевана Црнојевића. Он би именован за млетачког капетана у Горњој Зети уз плату од 600 дуката. Мисли се, да је то учинио не само због награде, него и с тога, да би помоћу Млечана избавио из таоштва код Херцега свог сина Ивана. Пришавши Млечанима Стеван је дошао у сукоб не само с деспотом, него и са осталом својом браћом. Али га то није збуњивало. Напротив. Енергичан и окретан он је, с млетачком помоћу, успео да савлада не само Паштровиће, Љешевиће, Љуштичане, Грбљане и Богдашиће, него је у лето 1452. год. потпуно разбио и војводу Алтомана и домало и другу деспотову војску коју је водио Тома Кантакузен. Упоран, деспот је наставио борбу и после тога и у јесен 1453. знатно је поправио свој положај тамо. Његови људи отели су главни град Црнојевића, тврди Жабљак, и учврстили су се у њему. Запалили су и читава села Црнојевића (570 кућа) и натерали Стевана да завапи за помоћ код својих прекоморских пријатеља.

Сарадња херцега Степана са Млечанима помутила је раније добре односе између њега и деспота и с тога Ђурађ ради доста отворено против њега у спору с породицом и Дубровником. Можда је стари деспот осуђивао уопште Херцегово држање у кући и цео његов морални став. Против Херцега је био и Јанко Хуњади и покушавао је да одврати од сарадње с њим и Цељског и Таловца. Али то све није сломило Херцега. Изванредно вешт он је знао да се не само извуче из свих заплета, него и да изиђе као нека врста победника. Краљ Алфонз је чак нашао да истиче "лепоту духа и тела" његова и да се залаже за њ на две-три стране. Међутим, главни помагач Стеванов били су и остали Турци. Они су му и током 1452. год. са 2.000 људи дошли у помоћ. Како се ратовање отегло дуго, а није донело ни из близа онакве резултате какве је он очекивао; и како се на све стране осећао замор и брига, да се у спор не увуку и нежељени елементи, то је после пуне две године ратовања избила природно општа жеља за миром и кнез Владислав се почео све више колебати. Дубровник и женски чланови породице били су за наставак борбе, али са све мање присталица. Преговори о миру су отпочели, кад се сазнало да је и босански краљ упутио своје посланике у Млетке и начелно пристао да разговара о уступању Неретванске Крајине уз неку отштету. После доста сплеткарења и отезања склопљен је, најзад, 19. јула 1453. мир на планини Пишчу у Пиви између оца и сина. Дубровник њим није добио апсолутно ништа, а и кнез Владислав могао је бити задовољан што је добио обећање, да ће Херцег, још за живота, поделити своје подручје и приходе на два дела, на синове Владислава и Влатка. Мир са Дубровником потписао је Херцег, међутим, тек 10. априла 1454.

<<   Садржај   >>