Небојша Брадић
ТЕСЛА, ИЗУМЕТНИК
Инспирисано романом Владимира Пиштала Тесла, портрет међу маскама
Режија: Небојша Брадић
Композиторка: Александра Вребалов
Драматург: Александар Милосављевић
Сценографија: Миодраг Табачки
Костими: Сташа Јамушаков
Кореографија и сценски покрет: Иста Степанов
Видео дизајнер: Павле Никић
Пројект менаџерка: Сенка Петровић
Асистенткиња костимографа: Снежана Хорват
Продуценткињa: Јудит Ференц
Улоге:
Никола Тесла
Марко Марковић
Џорџ Шерф
Мирослав Фабри
Стенфорд Вајт
Југослав Крајнов
Евелин Незбит
Мина Павлица
Ана Морган
Алиса Лацко / Вишња Обрадовић
Џон Пиерпонт Морган
Милан Ковачевић
Катарина Џонсон
Сања Ристић Крајнов
Роберт Џонсон
Александар Гајин
Стеван
Пеђа Марјановић
Хор (Научници / Банкари / Златне девојке и златни момци / Полицајци / Плесачице / Конобар)
Александра Плескоњић, Ивана Вукчевић, Тијана Милованов, Катарина Брадоњић, Aна Рудакијевић, Миодраг Петровић, Драган Којић, Јован Живановић, Стефан Бероња
Кћи Џонсонових
Невена Јанковић
Син Џонсонових
Максим Корнатовски
Посебна захвалност:
Александра Вребалов – електроника, глас, клавир, архивски снимци, дизајн звука
Јелена Кончар и Ариадне Гриф – глас
ЈМЛ – додатна електроника и дизајн звука
Зоран Јерковић, Новосадски Фестивал камерне музике – архивски снимци
Ивана Димић, Марина Вукасовић Меденица, Горан Паскаљевић
Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлерка: Снежана Ковачевић
Мајстор светла: Мирко Чеман
Мајстори тона: Душан Јовановић и Владимир Огњеновић
Видео-бим: Срђан Миловановић
Прва проба: 4. новембра 2021, ВИП салон СНП-а
Нови Сад – Европска престоница културе (одабране сцене): 31. децембра 2021, мост „Дуга“, Нови Сад
Премијера: 22. јануара 2022, сцена „Пера Добриновић“
Представа траје око сат и по.
Дипломирао Позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Био редитељ, уметнички директор и управник Крушевачког позоришта (1981–1996), управник Атељеа 212 (1996/97), управник Народног позоришта у Београду (1997–1999), директор и редитељ Београдског драмског позоришта (2000–2008), уметнички директор Књажевско-српског театра (2011–2014), министар културе и информисања (2008–2011), предавао Креативно читање и Позоришну продукцију и био професор предмета Глума на Академији лепих уметности (2005–2013), главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС (2015–2019).
Аутор драма Мој брат, Последња пловидба Риге од Фере, Ноћ у кафани Титаник, Принцип Суперстар, Плеј Сервантес и Тесла, изуметник, драматизација Проклета авлија, Дервиш и смрт, Корени, Златно руно, Тврђава…, ТВ документарно-играних пројеката Народно позориште у 10 чинова и Златни век. Режирао више од 90 позоришних представа у српским, хрватским, словеначким, босанскохерцеговачким, црногорским, бугарским и грчким театрима.
Режирао опере: Норма (СНП), Вертер и Кармен (НП Београд), Сутон (Мадленијанум), мјузикле (Јадници, Ребека, Буђење пролећа, Бродвејске враголије, Виолиниста на крову). Аутор либрета и редитељ балета Проклета авлија (НП и Град театар Будва). Написао је и режирао тридесетак радио-драма. Аутор је филмских сценарија Хотел Сен Жорж, Смрт Принципа и Последња пловидба Риге од Фере. Аутор је сценографија за двадесетак драмских и музичких представа у позориштима Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе.
Уредник је едиције Арс сцена (Клио) у оквиру које je објављенo више књига које су донеле нове погледе на савремено позориште. Аутор је књиге есеја Пут до позоришта (2021).
Један је од оснивача Београдског фестивала игре, најзначајнијег фестивала посвећеног савременој игри, а покренуо је и фестивале Дунав фест (посвећен наслеђу Дунава и Београда), Антика фест (античко наслеђе и савремена продукција) на локалитету Феликс Ромулијана и Казанкулт (афирмација и анализа нематеријалне баштине Србије) у Кладову.
Био је селектор, члан жирија и члан уметничких тела најзначајних домаћих и релевантних иностраних позоришних, телевизијских и филмских фестивала.
Добитник је стручних признања и најпрестижнијих награда на домаћим и иностраним фестивалима.
Реч редитеља
Тесла је пример за све
Свако ко сања да истражује нове идеје мора бити одважан. Друштво нас излаже великом притиску да се уљуљкамо у комодитет већ познатог. А друштво функционише онда када се придржавамо прихваћеног Система: беспоговорно возимо аутомобиле предвиђеном страном коловоза, користимо новац као средство размене за робу и услуге, стрпљиво чекамо у редовима… И то функционише.
Када не бисмо поштовали ове друштвене конвенције наступио би хаос. Али, у томе и јесте ствар.
Status quo није фиксиран. Као и ова планета. Промена је једина константа. Људи се крећу, моћ се преноси… и тако расту могућности. Друштва се развијају. Они међу нама који су тога свеснији или који поседују специјалистичка знања, могу да осете оваква побољшања док су она још у најави, такви слуте нове прилике и на њих нуде адекватне „одговоре“.
Научници праве нова открића заснована на узорцима информација доступним на недовољно испитаном пољу. Предузимачи брзо идентификују нове пословне прилике. Уметници мењају своје начине изражавања да би изразили ново доба. Ове групације покреће њихова имагинација – ослањају се на сопствену креативност да би подстакли свој рад. Док остварују сопствене идеје суочавају се с изазовима, јер је друштво веома сумњичаво према новим концептима, па чим се они појаве, друштво жели да их одмах одбаци. Зато раскид с правилима и искорак у ново подразумева велику храброст. Само ретки научници и уметници преузимају такве кораке.
Но, ни публика а ни званичници обично немају конзервативан поглед. Они само нису припремљени за нове идеје које представљају уметници или научници. А ови, претходно, проводе месеце и године експериментишући и развијајући сопствена дела. Отуда не треба истог часа очекивати прихватање и разумевање први пут презентованог уметничког дела.
Шта онда? Уместо да им се поклони поверење, природна реакција је неповерење према уметнику или научнику, чија дела бивају одбачена, најчешће као опасни новитети. Тако креативност покушава да цвета на каменитом тлу, непријатељској територији оптерећеном неповерењем, сумњичавости и притисцима. То је битка, у најбољем случају фрустрирајућа, у одређеним временима изузетно опасна. Каткад – смртоносна. Зато уметници и научници морају да буду храбри.
Винсент Ван Гог се питао: „Шта би био живот кад не бисмо имали храброст да нешто покушамо?“
Одговор гласи: Досадан. Граничио би се с бесмислом.
Тесла је добро знао да је машта оно што нас чини људима. И како изиграти бесмисао.
Небојша Брадић
Дипломирала композицију на Академији уметности у Новом Саду (1992, М. Штаткић), магистрирала у Сан Франциску (1995/96, Е. Армер) и стекла музички докторат на Универзитету Мичиген (2002). Педагошку делатност је обављала као асистент предавач и, доцније, професор теоријских предмета и композиције на универзитетима у Новом Саду, Мичигену и Њујорку (City University of New York) од 1993. до 2013. године. Од 2013. је гостујући, а од 2021. редовни професор на Академији уметности у Новом Саду.
Написала више од 90 музичких дела, од којих је већина настала на позив водећих културних и музичких институција из Србије и иностранства – Карнеги хола, Краљевске музичке академије у Лондону, Оркестра забрањеног града Пекинга, Харвард / Fromm Фондацијe (САД), Универзитетa Беркли (САД), Београдскe филхармонијe и Српског народног позориштa у Новом Саду. Добитник је бројних награда и признања за композиторски рад, између осталих и Златнe значкe Културно-просветне заједнице Србије / Министарство иностраних послова за дугогодишњи допринос српској култури (2015), двоструки je добитник Мокрањчеве награде: 2009 (Станице) и 2011 (oпера Милева, премијерно изведенa у оквиру прославе 150 година СНП-а, а потом и на Београдским музичким свечаностима 25. октобра 2011, у Хрватском народном казалиштy 2012, и Армел оперском фестивалу у Сегедину). За ову оперу добила је признање часописа „Музика класика“ као Композитор године и Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ СНП-а.
Аутор је више од 300 сценографија и 100 костимографија за драмске, балетске, оперске и луткарске представе. Освојио је бројне националне награде. Дипломирао је архитектуру на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 1972. године, а две године касније сценографију на Факултету примењених уметности. По завршетку студија предаје у Грађевинском школском центру у Београду, новосадском Позоришту младих и Телевизији Нови Сад завршно са 1978. Од 1978. професор је сценографије и костимографије на Факултету драмских уметности, а предавао је и на Факултету драмских умјетности на Цетињу. Гостујући је професор на бројним факултетима у САД и на Трент универзитету у Нотингему. Осим реализованих пројеката у Србији и бившој Југославији, радио је у Немачкој, Белгији, Италији, Бугарској, Словачкој, Чешкој и другим земљама. Излагао је у Новом Саду, Сплиту, Сарајеву, Загребу, Београду, Скопљу, Паризу, Будимпешти, Клермон-Ферану, Дортмунду, Њу Орлеансу, Тел Авиву, Манили, Сеулу. Члан је Комисије за сценографију OISTAT-а Светског удружења сценографа и костимографа. Био је члан многих жирија угледних фестивала. Учествовао је на Квадријеналу сценографије и костимографије у Прагу 1979, 1983, 1987. и 1991. Учествовао је на симпозијумима OISTAT-а у Сеулу 1977, Токију 1998, Тел Авиву 1999, Манили 2000, Њу Орлеансу 2002.
Уз редитеља Душана Макавејева, једини је почасни доктор Факултета драмских уметности. Једини је српски уметник који има одредницу у Светској енциклопедији уметности спектакла друге половине 20. века и једини сценограф који је излагао у Галерији САНУ. Гордана Поповић Васић и Ирина Суботић су о овом уметнику написале обимну, богато илустровану монографију Миодраг Табачки која је освојила Golden Pen Award за 2005. За Табачког је речено да је „највећи сценограф и костимограф јужнословенског подручја“. Ретроспектива позоришних радова Табачког била је изложена 2020. у Галерији Хаос. Написао је Аутомонографију 2012. године. Добитник је многих награда – по четири Стеријине и УЛУПУДС-а, сарајевског МЕС-а, Балетског бијенала, Љубљана, Интернационалног тријенала сценографије и костимографије, Народног позоришта Ужице и пет „Ардалиона“ ужичког фестивала.
Као сценограф и костимограф опремио је безмало двадесет представа Драме, Опере и Балета СНП-а.
Појам театра овде се јавља и нимало ласкаво по Теслу. Његови критичари за презентацију Теслиних достигнућа кажу: „Још једно Теслино позориште!“. Какво је „Теслино позориште“, и има ли разлике између употреба исте речи у два случаја?
На критике Брадићев Тесла одговара правећи разлику између две врсте реалности: „Ви желите да разумете реалност мојих експеримената. Али, шта ви подразумевате као реалност? Да ли мислите да се моји експерименти могу сместити под вашу реалност? Не могу. Ми припадамо различитим световима. Ја видим даље од вас!“. Тесла алудира на Аристотела и дистинкцију између животне реалности и стварности уметничког дела. По чему се разликују ти светови? Теслина реалност уважава машту, оно за шта Лаза Костић вели да „тек у заносу пророци слуте“. Отуда је Теслин театар маштовит, ослобођен је ускогрудости, конвенција и стандардизованих поступака, али је и спектакуларан попут бродвејске ревије. Таквом Тесли Брадић дарује елементе глумца којем пристаје одмерена доза театралности.
А. М.
Фотографије: НС ЕПК / Марко Пудић
