Rade Šerbedžija

Ipak, njegova glavna preokupacija danas je katedra na postdiplomskim studijima „Gluma, mediji, kultura” u Rijeci, na kojoj Šerbedžija ima svoju klasu.

U hrvatskim medijima su vašu akademiju nazvali postranzicionim elitističkim teatrom? Kako gledate na to?
- Reč je o nekolicini neozbiljnih ljudi koji se olako poigravaju takvim rečima i kvalifikacijama. Spominjanje tih ljudi uopšte ne spada u ozbiljan razgovor. Ja sam svojim radom zadužio ove prostore. Ne moram da budem lažno skroman. Uspešan sam čovek u onome što radim. Nije normalno da neko na takav način ocenjuje ono što radim. Ozbiljni ljudi neće nešto tako ni pomisliti da urade.

Koliko vam se scenarija nudi iz Holivuda? Da li vas je lako naterati da preletite okean?
- Otišao sam iz Los Anđelesa jer sam u takvoj situaciji da mogu da živim van Amerike, a da igram u holivudskim filmovima. Malo sam se i umorio od igranja u fimovima. Nekako sad hoću da pokušam da se više bavim autorskim radom. Želim da snimim film koji ću ja režirati. Trebalo bi da radim jedno interesantno ostvarenje sa Srđanom Dragojevićem. To me raduje. Nikad nisam radio sa njim, a volim njegove filmove.

Ne moram da budem lažno skroman. Uspešan sam čovek u onome što radim!

Dobili ste ovog leta u Puli nagradu za trajni doprinos hrvatskom filmu. Možete li da uporedite pulski festival danas i onaj dok je bio festival jugoslovenskog filma? 
- To ni izdaleka nije ono što je nekad bilo. Prvenstveno, nema više terase hotela „Rivijera”. To je bila najsvetlija pozornica bivše Jugoslavije. Tamo su za vreme tih letnjih dana bili svi – novinari, glumci, režiseri, političari, sve najlepše žene... Od šest naveče, kada se kose osuše posle kupanja, do šest ujutru, svi su bili na toj terasi! Bilo je to jedno plodno vreme. Danas je to smotra hrvatskog filma. To više nije ozbiljan festival u tom smislu. Ne gostuju najveći filmovi. Iako bi Pula trebalo da bude barem festival balkanskog filma. To zaslužuje zbog svoje tradicije, predivne arene...

Može li se reći da ste jugonostalgičar?
- Ja to jesam i otvoreno mogu da kažem. Ne u smislu da zagovaram stvaranje neke nove Jugoslavije. I ne treba da se stvara, kada se krvavo raspala. Ali, nostalgičan sam prema tom lepom vremenu u kom sam živeo.

Budući da u poslednje vreme često boravite na Brionima, reklo bi se da nikad niste bili bliže Josipu Brozu. A često ga i spominjete u intervjuima...
- Taj čovek je napravio nekoliko revolucionarnih stvari. Pre svega, on je bio komadant vojske koja je zajedno sa saveznicima pobedila nemački nacistički pokret koji je pobio milione nevinih ljudi. On je bio na čelu vojske koja je pobedila Hitlera. Drugo, u stvaranju komunizma, Tito je prvi od svih lidera shvatio koliko je ruski boljševizam bio na krivom koloseku. Tito je nama obezbedio genijalan život. Mogli smo da putujemo, gledamo američke filmove, bilo je novaca, nije bilo siromašnih i nezaposlenih... Ta zemlja je bila jedna dobra zemlja. Bilo je i nepravilnosti, ali u manjini. Uostalom, u kojoj državi ih nema? Tito je rekao „ne” Staljinu i zbog toga je moja generacija imala genijalnu mladost. To su činjenice zbog kojih ja tog čoveka cenim.

Kako ste reagovali na vest o smrti Jovanke Broz?
- Poznavao sam je i bila mi je veoma draga. Mislim da je bila časna žena. Možda je pravila neke greške, ali znam da je sve činila vođena dobrim namerama. Mislim da je volela narod, bila beskrajno odana Titu i pokretu.

A kako ste prihvatili informaciju da su Brioni na prodaju?
- Prodalo se sve, pa će se prodati i Brioni. To je izgleda sudbina malih naroda. Nemački kapital je sada u Evropi ostvario ono što je želeo tokom dva svetska rata.

Nemački kapital je sada u Evropi ostvario ono što je želeo tokom dva svetska rata

Uz Tita danas mnogi vezuju pojam hedonizma. Šta za vas znači ta reč?
- To je ono kad se probudiš i nasmeješ se danu. Čak i kad pada kiša. Odeš u život i tražiš što te može razveseliti. Da li je to trenutak kada si krenuo da nađeš najbolje vino, najlepše ženske noge, najukusnije jelo... Svejedno. Poenta je uživati u onome što uzimaš. To je hedonizam – iskreno uživanje!

Jeste li vi hedonista?
- U smislu koji sam malopre opisao – jesam. Ja više volim, nego što ne volim!

Kako komentarišete to što su se u kafanama rađale mnoge revolucionarne ideje?
- To je normalna stvar. Moj prijatelj Livio Morozini, pesnik, kada sam mu rekao da dolazim u Istru, odmah me je pitao: „Hoćemo li se družiti sa familijama, ili ćemo se družiti kao ljudi, u kafani?”

Delili ste šank sa mnogim poznatim ljudima. S kim vam je bilo najprijatnije u tim situacijama?
- Sa Ljubom Tadićem. Dugo godina smo se nas dvojica merkali. Ja kao mlad glumac i on kao najveći glumac stare Jugoslavije. Onda me samo privukao k sebi jednog dana i postao sam njegov ljubić.

Šta je zajedničko vinu i ženama? Ide li jedno bez drugog?
- Ponekad od oboje boli glava! (Smeh)

Počeo sam i srpske praznike da slavim. Ja sam Srbin, ali su moji roditelji bili partizani i odgajan sam kao ateista. Međutim, sada slavim i pravoslavne praznike!

Vidi li se na dnu ispijene čaše neki lepši svet?
- Ako se dobro zagledate, ne vidi se ništa!

Postoji li jelo kome se posebno radujete?
- Riba, sveža... Uhvaćena, po mogućstvu svojom rukom, u moru oprana i bačena na žar.

Kada vam neki prijatelj kaže da će posetiti Beograd, šta mu preporučite da obavezno mora da vidi ili doživi?
- Beograd je pun fantastičnih mesta. To je najživlji grad. Narod koji ima najniži standard, zapravo živi najraskošnije. Sam po sebi je već dovoljan za videti i doživeti.

Sada živite u Istri. Ako biste uporedili taj način života, sa onim u Zagrebu, Londonu ili Holivudu...
- Kvalitetniji je. Volim more, pogotovo Jadransko. Dok sam živeo u Londonu i Los Anđelesu veoma mi je falilo more. Tihi okean je okrutan, čudan i hladan. Bez mirisa, često opasan. Jadransko more je najpitomije i najlepše.

Vaša deca žive u različitim gradovima po svetu. Pretpostavljam da se okupljate uglavnom u vreme praznika?
- Da. Počeo sam i srpske praznike da slavim. Ja sam Srbin, ali su moji roditelji bili partizani i odgajan sam kao ateista. Međutim, sada slavim i pravoslavne praznike. Što ne bi slavio... Još uvek slavim i 29. novembar i Prvi maj.

Muzika postaje sve važniji segment vašeg interesovanja...
- Jeste. Sad pravim i novu ploču. Pošto sam kasno počeo da se bavim muzikom, osećam da sam sve zreliji. Osećam se odlično na sceni.

Arsen Dedić, Đorđe Balašević... Koji jugoslovenski kantautor vam je najdraži?
- Ima ih mnogo fantastičnih. Spomenuli ste dvojicu koju volim. Sada sam posebno blizak sa Damirom Urbanom. Sa njim drugujem u Rijeci. Cenim da je on izvrstan pevač i autor. 

Nekada ste bili strasni zaljubljenik u fudbal, odlazili na utakmice, igrali rekreativno... Odigrate li sad koju na male golove?
- Prestao sam da igram fudbal jer sam bio suviše talentovan! U Los Anđelesu sam igrao sa nekim Italijanima, ali sam prestao zato što u glavi imam brži pokret nego što to moje telo može da isprati, i zbog toga sam počeo da se povređujem.

Za koga navijate?
- Ni za koga. Čak više ni za „Mančester junajted”, koji je mojoj generaciji bio omiljeni tim. Fudbal je postao lakrdija. Nameštanje utakmica, divljanje na stadionima... To je nešto vampirski i užasno!

Pamtite li snove?
- Samo kada se probudim. Onda ih prokomentarišem, ponekad ih se uplašim i odmah zatim zaboravim. 

Šta je najvažnije što ste naučili o sreći i ljubavi?
- Ima jedan stih koji sam nekada izgovarao, radi se o komadu „Pismo vojnika”, u kojem se kaže: „Jedna je sreća, sreća cela. A dve, to je kao da ne postoje”. Ima tu nešto...

Kako uspevate da u svim okolnostima ostanete tako prirodni i opušteni?
- Živim tako kako živim. I na sceni i van nje nastojim da budem normalan.

Vaš otac je napunio 100 godina. Kako sada izgledaju vaši razgovori? 
- On je dasa i po. Potpuno je kao vi i ja. Mlad čovek od sto godina! Prilično sam siguran da neću doživeti njegove godine (Smeh).

Foto: Petar Đorđević