Kultura

Društvo Kultura Драгана Бошковић* Слободан Савић* Анђелка Роксандић Život Sport

Драгана Бошковић, utorak, 25. maj 2010

Чекајући живот

На данашњи дан, 25. мај, на рођендан Врховног команданта, Миливоје и камаради стоје мирно, са стиснутом песницом на поздрав. Окамењени у будућности.

Првенац студента глуме из Новог Пазара, Семира Гицића, „Шта се то догодило Миливоју Цветковићу" је слатко-горки текст о животу који је перпетуум мобиле, машинерија у којој се садржи и динамика кретања, без краја.

Како је Семир, двадесетогодишњак, дошао на ову идеју? Откуд му увид у то да се све понавља, да се све заборавља, као да се није ни догодило, ни рекло?

На ова питања Семир може да одговори само лично.

Но, гледајући на појаву овог драмског текста као на специфичан феномен, врло редак, ипак, у нашој театрографији, лако је приметити неколико значајних одредница, које се појављују по први пут у српској драматургији.

Као прво, дежа ви феномен.

Ниста се на овим просторима не догађа, што се већ није догодило, и Семир Гицић то идентификује у најбољој традицији овдашње комедиографије, комично и трагично у исти мах. Настављајући главну линију српске комедиографије, Гицић уочава да је питање менталитета, да човек пристане на све оно на шта, декларативно, никада не би пристао. Но, како тај поступак боли, он мора да направи „брејк", прекид у свом историјском (хронолошком) памћењу, и да започне поново, увек изнова, поступак доказивања исправности, и идеолошке, и психолошке, свог срамотног пристанка.

Специфичност овог тла је да су и пристанак, и непристанак подједнако срамотни. Ни из једног историјског периода овде грађанин нема шансе да изађе неокаљан, на општем или личном плану. Он мора да репетира, као код Бекета, апсурдне ситуације, не би ли самог себе, и универзум, уверио да се његов живот стварно догађа, да није нечија рђава шала.

У том смислу, главни јунак Семира Гицића, Миливоје Цветковић, Титов је партизан, реликт прошлог времена, ретроградан у сваком смислу, а, вољом комедиографа, смештен у будућност, која, дакле, не доноси ништа ни ново, ни добро. Она се врти у зачараном кругу, у коме се преступна година и карактеристични 29. фебруар понављају бескрајно, не дозвољавајући да точак историје оде даље, у нове, можда прогресивније догађаје.

Семир Гицић гради анамнезу нашег случаја на два битна и незаобилазна плана: породичном, који се урушава први, под притиском беде, неразумевања и репресије која је намењена малом човеку, под утицајем нечије лоше воље, због нечије туђе користи, која није ни велика, ни исплатива, и на општем, историјском, који закопава, али не заборавља. Тако је и Миливоје Цветковић, некадашњи гимназијски професор математике, склоњен из наставе и из живота са неком од конструисаних, лажних оптужби, и живи свој живот у специфичном „дану мрмота", као у оном познатом филму, који се непрестано понавља. Увек исте новине, исти догађаји, исти разговори, исте бољке и грехови чине његову свакодневицу, као у неком пакленом кругу. Он зна, нажалост, да се то већ догодило, његов дежа ви је део неке компулсивне, присилне стварности на коју он нема утицаја. И то је основна новост коју млади писац уноси у стару српску комедију - ту свест да човек на чијим моралним особинама стоји овај тешки и озбиљни жанр има свест о сили која манипулише њиме. Али, код Гицића, та сила није политичка, овде је она далеко изнад дневнополитичке стварности. У блиској будућности, када се, опет, одлично одабрано, догађа ова тужна комедија, време је оно које се поиграва са мученицима који, трајући своје пензионерске дане, чекају од њега избављење из муке трпљења. „Све прође" је утеха која Цветковићима у Гицићевој комедији није дата. И то је тешка казна.

Гроздана, Миливојева жена, здравог је разума. Она је резонатор неког исправног, конструктивног, женског принципа, који гради и штити, но, будућност је патријархална, као и садашњост, о прошлости да и не говоримо, и Гроздана нема много маневарског /драмског/ простора за праву трансформацију. Она се грози Миливојевих духовитости, али га подржава у свему, као неког Илију Чворовића, у будућности. Ефектан и добро написан лик.

Њихова кћер, Анђела, како млади и треба да раде, носи неки покушај да време „искочи из зглоба", што каже Шекспир, активни учесник у овој игри, увек доступан извор Грозданиних цитата.. Али, она има своју муку, којој будућност не доноси олакшање - мора да се уда, да јој се комшилук не би подсмевао, па не може много ни да бира, јер време за њу иде даље, док за друге стоји. Њој пролази мода, и њене чари застаревају брже од одевних трендова. И зато је она располућена између наметнуте социолошке улоге удате жене и свог женског бића, које хоће слободу.

Митар Марић, професор српског, увек болестан, пензионер, проверени пријатељ куће Цветковића, заплиће ову интригу кобном вешћу да је Анђелин ђувегија Миливојев крвник, баш онај који га је у црну рупу већ виђене будућносту и гурнуо.

Е, кад се појави Лука Петронијевић, Анђелин вереник, тек тада комедија добија свој коначни, апсурдни облик. Логика се усложњава и, противно здравом разуму, свако има своју истину, као да она није само једна. Миливоје се држи својих комунистичких моралних начела, Гроздана своје женске здраве логике, Митар своје болести коју генерише намера да буде мирођија у свакој чорби, Гроздана гледа своју биолошку и социопатолошку муку, а Лука, адвокат, има универзално, свевремено оправдање - све што се плаћа, оправдано је!

И ништа не може да угрози тај поредак. Ни живот, ни смрт!

Млади Семир Гицић нам, можда, поручује, да само у лудилу има система, да је сваки апсурд логичнији од стварности коју живимо, која се мења из часа у час, врло ретко по правилима здравог разума. Кад човек мисли да се нешто завршило, оно тек почиње, кад поверује да је разумео, баш тада је преварен, по ко зна који пут!

Још један квалитет ове комедије је њен дијалог, који, изломљен и вишезначан, носи смисао који се служи бесмислом, и тако ствара потпуно нову структуру, која одражава, као у огледалу, игру у игри, позориште у позоришту, живот у смрти, смрт у најави, замајац који, некако као у драмама Александра Поповића, игра своје „растур коло", једину праву ствар за нас овде, који смо од разума давно побегли.

А како нам Семир Гицић поручује, и убудуће неће бити другачије. Напротив.

Будући редитељ праизведбе ове одличне комедије треба да се позабави односом између ликова, њиховом биографијом коју, понегде, треба допунити додатним чињеницама, да би сви ови „примерци" били живи људи, којима се верује, јер постоје међу нама. Ми смо неки од њих.

Чекамо другу Семирову драму. Она ће, тек, дати значај овој првој. Но, то никако не умањује значај комедије коју можемо да прочитамо у овој књизи.

Надам се, као Семирова професорка драматургије, да сам на трагу писца који ће остати у историји драме. Довољна је и драгоцена прилика да је прва оценим.

komentari

broj komentara 6 | pošalji komentar