Novinsko-informativna agencija Roma
Romska umetnost je novijeg datuma. Poznate su, doduše, romske pesme, muzika, igra, to jest, sve što je ovaj narod poneo iz Indije i, menjajući prostore i kulture, sačuvao do dana današnjeg. Međutim, u ovakvim uslovima nije bilo moguće stvoriti nešto novo. Vekovima suočeni s onim surovim NE koje se, na njihovom dugom i bezimenom putu, pretvaralo u smrtonosne oblike, Romi, narod bez doma i groba, bili su zaokupljeni pitanjem: „Kako opstati i preživeti?“
Romi su odoleli mnogim progonima i preživeli velika uništenja. Došavši k sebi, počeli su da razmišljaju o životu na duže staze, a s ovim razmišljanjima javili su se i prvi romski umetnici-pesnici, slikari, grafičari, vajari, pozorišni reditelji i glumci. Pesnici, kao što obično biva, bili su najglasniji. Još u 19. veku pojavio se Adam Tikno, koji se može smatrati rodonačelnikom romske poezije, a posle njega se javila čitava grupa romskih pesnika u SSSR-u: Nikolaj Aleksandrovič Pankov, njegova supruga Olga Aleksandrovič Pankov, Nina Aleksandrovna Dudarova, zatim Nikolaj Satkevič, Iljko Mazuro i, posebno, Aleksandar Belugin, koji je objavljivao poeziju pod romskim imenom Leksa Manuš.
Početkom pedesetih godina, u Poljskoj se javila Branislava Vajs Papuša. Papuša je prvi pesnik čija je zbirka pesama objavljena u ovoj zemlji na romskom. Zbirka je štampana 1956. godine, pod naslovom Papušake gilja (Pesme Papuše), sa predgovorom pesnika i istraživača romske kulture Jiržija Ficovskog.
Nešto mlađa od Branislave Vajs, jeste Katarina Tajkon, iz Štokholma. Iz iste generacije je i Mateo Maksimov, romanopisac, koji je živeo u Parizu. Njegov roman Ursitori preveden je na nekoliko jezika. Među romskim pesnicima u Francuskoj, najpoznatija je Sandra Jajat.
Veliki uspeh je doživeo i roman Kerko thuv (Gorak dim), Menjaherta Lakatoša iz Budimpešte, gradu u kojem ima više romskih pesnika među kojima su najpoznatiji Jozef Daroši-Čoli i Ervin Kersai.
Iz redova Roma javilo se više pesničkih imena i u bivšoj Čehoslovačkoj. Treba pomenuti Ondreja Peštu, Bartolomeja Danijela, Teru Fabianovu, Františeka Demetra, Elenu Lackovu, Vojteha Fabiana i najmlađeg, ali u pesničkom smislu najuspešnijeg, Dezidera Banga.
U bivšoj SFRJ, prve zbirke pesama objavljene su krajem šezdesetih godina. Gina Ranjičić, koja je pisala u duhu narodnih pesama, (i njoj blizak Redžo Osmanović iz Prijedora), jedna je od začetnika romske poezije kod nas. Ali, tek se Slobodan Berberski, jedan od inicijatora akcije Roma u SFRJ, može smatrati pesnikom i književnikom u pravom smislu te reči. Objavio je knjige Za kišom biće duga (1950), Proleće i oči (1952), Uze (1955), Nevreme (1959), Dnevnik rata (1959), Blag dan (1964), Kote (1968), Odlazak brata Jakala (1976), Kao beskožni jelen (1977), Još san sebe da dovrši (1979), Međe (1982), Svakodnevnica (1983), Vode nečekane (1984) i Dub (1986).
Rajko Đurić predstavio se najpre zbirkom pesama na romskom Rom rodel than talav kham (Rom traži mesto pod suncem), a posle ove izašle su zbirke Bez doma i groba – Prastara reč daleki svet (za koju je 1981. godine dobio Nagradu Željezare Sisak u Sisku) i A i U. Uz pomenute zbirke, priredio je knjigu Romske zagonetke, koju je objavila Srpska akademija nauka i umetnosti. Napisao je knjigu Seobe Roma, monografiju Cigani, Gramatiku romskog jezika, Holokaust Roma, Glagoli, a poznate su i njegove knjige o kulturi Roma: Zagonetke, mitovi, legende i jezik Roma i Cigani, narod vatre i vetra, koja je štampana na nemačkom jeziku. Zajedno sa Svetom Lukićem, napisao je dramu Istorija bolesti.
Jovan Nikolić se javio kao zreo i izuzetno zanimljiv pesnik. Njegova zbirka Gost niotkuda spada u najlepša ostvarenja romske poezije. Ali, pred njim se tek otvara budućnost i verujemo da će to biti pesnik koji će imati šta da kaže dolazećim generacijama.
Neromi koji su pisali o Romima
Mihail Kogalniceanu (1817-1891) opisao je potresnim rečima 500-godišnje ropstvo Roma u Rumuniji, rekavši, između ostalog, da su bili tretirani ,,kao stvar koja se prodaje ili kupuje, kao predmet”. Ovaj rumunski pisac je saopštio da je u svome rodnom gradu Jašiju video čak Rome koji su morali da nose rogove na glavi koji su im bili pričvršćeni lancima oko vrata!
Španski liričar Antonio Machado (1875-1939) opisao je sudbinu Roma u svojoj zemlji stihovima:
,,Poj mu pesmu, mili rode,
još ciganski Isus čeka,
da mu s ruku speru krv,
da ga s krsta oslobode”!
Romi se pominju u novelama Migela de Servantesa Saavedre (1547-1616) Gospođica Kornelia i Razgovor između Cipiona i Berganse, ali Novela o Cigančici pokazuje zadivljujuće poznavanje života i duhovnog sveta Roma. U središtu ove novele, koja počinje rečima koje izražavaju vladajuće mnjenje i predrasude prema Romima, jeste Presioza, njen duševni i duhovni svet. Ljubav između Presioze i Andresa Kabaljera jeste okosnica i glavna tema ove novele.
Španski liričar i dramatičar Federiko Garsija Lorka (1898-1936), predstavnik ,,Generacije 1927”, uveo je romski motiv u samo središte španske lirike i literature i dao mu značenje univerzalnog simbola. Njegov Ciganski romansero je gotovo jedinstvena pojava u evropskoj literaturi i njen najviši domet do današnjeg dana. To je, moglo bi se reći ,,pesma nad pesmama” o Romima u evropskoj literaturi.
Istorija evropske literature pokazuje da je ova novela izvršila uticaj na mnoge pisce i umetnike koji su tražili inspiraciju u životu Roma.
Inspiraciju u životu Roma su nalazili i nemački autori iz epohe prosvećenosti. Fridrih von Hagedorn (1708-1754) je jedan od retkih nemačkih autora ovoga razdoblja koji je pisao afirmativno o Romima i Sintima. U Pohvali Ciganinu on ih je predstavio kao ,,građane sveta,, odnosno ljude čija je domovina ceo svet.
U literarnom pogledu, najznačajniji je roman Don Silvio Kristofa Martina Vielanda (1733-1813), u kojem je portretisana jedna Romkinja, Jacinte.
Najznačajnije literarno ostvarenje ovog pokreta jeste drama Gec od Berlihingena (1773) Johana Volfganga Getea (1749-1831), najvećeg predstavnika nemačke literature i pisca svetskog glasa.
O Romima je pisano u mnogim delima nemačkih autora iz epohe romantizma. Među najznačajnija ostvarenja iz ovoga razdoblja ubraja se priča Isabela od Egipta Ahima von Arnima (1781-1831).
Ilustracije radi, slede imena nekoliko autora: Ginter Gras je opisao ženski romski lik Đeni Anustri u romanu Pseće godine, Luis Rinser je autorka knjige Ko baca kamen, u kojoj govori o tragediji o Roma u doba nacizma i predrasudama prema ovom narodu, itd.
Aleksandar Sergejevič Puškin: Savremenik cara Aleksandra Ivanoviča, Aleksandar Sergejevič Puškin (1799-1837), jedan od najvećih ruskih pesnika, napisao je poemu Cigani, koja je jedna od najlepših literarnih ostvarenja na ovu temu u evropskoj literaturi.
Poema Cigani bila je predmet raznovrsnih istraživanja i razmišljanja. U uvodnom delu poeme, Puškin najpre slikovito opisuje tabor:
,,Ciganski tabor spor i šuman
Po Besarabiji se seli.
Kod reke su, kraj starog druma
Uboge čerge razapeli..“
Nakon ove skice života Roma-nomada, on sasvim kratko oslikava njihov untrašnji svet, a zatim sledi opis atmosfere i života u stepi. Iz ovih slika, koje dočaravaju najpre dnevni, a potom noćni život u taboru, postepeno izranja lik starca, koji čeka da mu se vrati kći Zemfira. U skladu sa svojim poetskim uverenjem, Puškin je Zemfiru predstavio kao biće koje je sviklo divljini i slobodi.
Puškinova poema Cigani izvršila je uticaj na mnoge ruske pisce, koji su pisali o ,,unutrašnjoj slobodi i moralu” Roma. Takvi su: Lav Tolstoj (1828-1910) u noveli Dva husara i drami Živi leš, ukrajinski pisac Mihajlo Staricki (1840-1904) u melodrami Ciganka Aza, Maksim Gorki (1868-1936) u pričama Makar Čudra i Starica Izergilj.
Pojedini francuski pisci i umetnici pokazali su interesovanje za Rome i njihov život počev od XV veka. Od poznatijih pisaca, to su, na primer, Fransoa Rable (1494-1553) Pjer Ronsar (1524-1585), Gijom Apoliner (1880-1918), itd, sve do pojedinih koji žive i pišu u današnjem dobu.
Prosper Merime: Novela Karmen Prospera Merimea doživela je veliki literarni uspeh. Figura iz ove novele, Karmen, analizira se u pojedinim teorijskim studijama kao najsnažniji otisak tzv. muške fantazije.
Istorija književnosti pokazuje da su i pisci i pesnici balkanskih zemalja tražili inspiraciju u životu Roma.
Joan Budai-Deleanu: U rumunskoj književnosti, najpoznatiji je satirični ep Ciganiada Joana Budai-Deleanua (1763-1820), a među piscima i liričarima koji su pisali o Romima jesu Vasile Aleksandri (1821-1890), Bogdan Petričejku Hašdeu (1838-1907), Mihai Eminesku (1850-1889), itd.
U grčkoj literaturi, najistaknutije mesto zauzima Kostis Palamas (1859-1943), autor poeme Ciganski dodekalog, a od poznatijih turskih autora o Romima su pisali Sait Faik Abasijanik 1906-1954) i Kemal Bilbasar (1910-1983).
Romska tema opstaje već dva veka u slovenačkoj, hrvatskoj i, naročito, u srpskoj književnosti. Jedno od najpopularnijih dela u zemljama Balkanskog poluostrva jeste Koštana Borisava Stankovića.
Ovim završavamo naše druženje u predstavljanju, po meni, veoma značajne teme Indijska i romska književnost. Neću sada govoriti koliko su neophodna organizovana savremena proučavanja i periodizacija romske književnosti, počev, prvenstveno, od samog predmeta istorije književnosti – od književnosti kao umetnosti, obuhvatajući njenom podelom instrumente, kriterijume i načela, široko primenjenih u svetu, u nauci o književnosti.
Isto tako, neću Vam govoriti o jezičkoj politici, ali sam u obavezi da vam kažem da javna komunikacija, njen jezik, standardizacija i standardni jezik predstavljaju, svakako, samo jezičku stranu, jezičke politike.
Za mnoge je jezik samo sredstvo komunikacije. No, on je deo naše kulture, naše istorije, preduslov za slobodu izražavanja mišljenja.
I na kraju, kad je u pitanju prevođenje literature na romskom jeziku, želim da vas upoznam da su na takozvane velike jezike, kao što je poznato, odavno prevedeni ne samo značajna prozna dela nego i stihovi drugih naroda.
Na tom polju kod Roma, zbog naše mučne prošlosti i opšte zrelosti, tek ima da se radi. Običan naš čitalac, koji ne vlada ni jednim stranim jezikom, u situaciji je da ne može znati ne samo za mnoge pesnike nego i za veliki broj proznih radova.
Na pitanje zašto je to tako, uvek se čuje jedan te isti odgovor: „Nema prevodilaca“. Njih, odista, odveć malo ima.
Jasno je da je važnije od svega stvoriti tu osnovnu kulturnu potrebu koje danas nema u toj meri da bi podstakla i prevodioce i izdavače. To mora da bude posao škole u prvom redu, ali i časopisa, listova, izdavačkih kuća, svakog kulturnog čoveka.
Kultura jednog naroda podiže se utoliko brže ukoliko taj narod svestranije i dublje poznaje kulturne tekovine koje stvaraju i koje su već stvorili drugi narodi.
Akademik Prof. dr Bajram Haliti
